Svako kanalisanje dečijeg ponašanja (da izbegnem omraženu mi reč vaspitanje) zapravo je emotivno uslovljavanje. Dete nema pojma da radi nešto opasno ili društveno neprihvatljivo, ali vrlo precizno oseća da ste se vi zbog toga naljutili. Ponavljući svoje ponašanje, utvrdiće gradivo. Hoće da vam skrene pažnju, glasi najčešći laički komentar, noseći nijansirane poruke o tome kako je tu u toku neko ego nadmetanje. Naravno da hoće da vam skrene pažnju, možda samo ispituje granice – tražeći da se one negde postave, kako bi moglo dalje da ih ispituje, a možda se oseća zanemareno.
Pri tom, ne znate koji stepen vaše ljutnje je dovoljan da dete razvije osećaj krivice, pa i ako želite da ga razvije (aman) i ako ne želite, na istom ste. Neka deca su inteligentnija, neka senzitivnija, to jest, neka su sopstvenom prirodom bolje zaštićena od gluposti, a neka nisu. Nekakve beleške u mozgu, na osnovu kojih će pisati doktorat odrastanja sigurno će utisnuti na osnovu vaše namrštene face i pretećeg tona. Samo vi možete da osetite koliko smete da se ljutite na svoje dete i da ga kažnjavate, a da mu u mozak ne ucrtate mapu za psihopate. Ako ne možete da razmišljate na taj način, preispitajte sopstvene mape uma, osećanja krivice i ostale gadosti na čijim temeljima ste postali odgovrna odrasla osoba.
Jer samo tako ćete se snaći u doziranju vaspitanja.
Aleksina Đorđević
