Čitam ovih dana kako deca u Finskoj ne dobijaju novu garderobu gotovo sve do male mature. Za njih mame i tate u “second hand” radnjama odaberu odeću koja će im biti komotna, neće ih sputavati u igri, a ukoliko je pocepaju neće im biti žao “bačenih” para. Istovremeno svodim račune polaska u novu školsku godinu. Novi ranac, nove patike, pantalone… A sve to košta! Pitam se onda ko je ovde lud, ili bolje reći racionalan!
Finska je jedna od najbogatijih zemalja u Evropi, a njihova deca ne šetaju u firmiranoj odeći. Zato se slobodno igraju bez straha od kritika ili kazne ako pocepaju pantalone ili temperom isflekaju majicu, a to onda ne može da se opere. Oni se na taj način od malena uče da ne troškare nepotrebno, a da poznati brendovi ne određuju njihovu ličnost. Naprotiv, oni je grade nesputano i ne podležu globalnom komercijalizmu.
Srbija je možda i najsiromašnija zemlja u Evropi, ali naša deca šetaju u firmiranoj odeći. Svaki razuman čovek bi se pitao kako je to moguće. Pa tako što mame i tate pišu čekove, iscede svoje “dozvoljene minuse” do kraja, ali svojim mezimcima kupe najnoviji model “Nike” patika. I to sve zato da im se deca ne bi razlikovala od drugih u školi. Kao da je u tome nešto loše. Pa nismo mi svi klonovi jednog primerka, već različite duše, drugačijeg senzibiliteta. Što je onda loše da se deca tome uče od malena. Prvi korak je ta garderoba. Naučite ih da ne treba i njima “Adidas” trenerka, ako je ima već sedam drugara!
Još nešto je tu važno. Sve te skupe stvari deca moraju da čuvaju kao “svete relikvije”. Zamislite da dečak zaigra fudbal i prokliza za loptom, a onda trenerka pukne na kolenu. Da se kupi nova, nema se para. Najbolje rešenje je zato što manje dolaziti u rizične situacije, tj. ne igrati se. I tako prođe celo detinjstvo. Pa onda dobijemo odrasle osobe koje proživljavaju svoje u tridesetim…
Odluka je na nama dragi roditelji! Deca ne mogu sama da odlučuju o ovim stvarima, nego smo tu mi da ih usmerimo. Hoćeš “Nike” ili “second hand”?
Olivera Denčić
