Deca treba da nas prevaziđu. U koječemu. A mi smo dužni da im to omogućimo. Jer ponekad prosto moramo da se povučemo i napravimo detetu prostor koji mu je potreban, tako što ćemo mu ustupiti onaj koji je do skoro bio naš. Prvo što će nas u tom povlačenju pogoditi jeste činjenica da starimo i da svojoj deci više nismo ni uzor, ni zakon, ni najbliskija osoba na svetu, nego neka vrsta uslužnog centra. Da obezbeđujemo stan i hranu, da finansiramo i rešavamo probleme. Sada oni skupljaju društvo i kao što smo mi gledali da ih se otresemo kad nam neko dođe, očekuju da za to vreme budemo u svojoj sobi, ili eventualno u kuhinji, a najbolje je da nismo tu.
Kako smo se od glavnog animatora na svakoj njihovoj dečijoj žurci, od neophodnog pripovedača najlepših priča pred spavanje i najudobnijeg zagrljaja boljeg od svakog jastuka, pretvorili u osobu od koje se očekuje diskrecija? Umesto da osećamo da smo dobrodošli u svakom trenutku i da naše prisustvo nikad nije suvišno, sad se pitamo da li im smetamo i željni smo njihove pažnje, kao ranije, kad su bili mali i napadali nas kao mačići uvek raspoloženi za igru i maženje. Sve što nam ostane jeste briga. Staranje da se njihovi životi odvijaju glatko. Da redovno jedu nešto kuvano, da im stvari budu oprane i osušene, da ih ne budimo kad spavaju, da imaju za cigare.
I to je prirodno. Mi treba da imamo svoj život, a deca svakako imaju svoj. To što su se poduhvatili svog života potpuno mimo nas, treba da shvatimo kao priliku da ponovo pronađemo sebe, van uloge glavnog i neophodnog roditelja.
I to tako da ono što je takoreći do juče bilo kul i in za nas, prepustimo svojoj deci. Da pronađemo neke druge terene za ispoljavanje sopstvene sredovečne autentičnosti. Ne treba da budemo mršavije od svojih ćerki. U redu je da one nose naše stvari, ali mi ne treba da oblačimo njihove. Daće nam one farmerice koje im se više ne sviđaju ili tako nešto, što više ne oblače, a nama dobro dođe, ali ne treba da pozajmljujemo one delove garderobe koji definišu njihov imidž. I treba da imamo različite frizure i različitu boju i dužinu kose. Ne treba da izgledamo kao njihove starije sestre, nego kao majke. Lakše je u tom smislu ako imamo sinove, jer oni vole da im majke budu lepe i doterane. Dok naše ćerke prosto moraju da budu lepše i doteranije od nas. Ah, ne kažem da treba da se zapustimo i da se ne doterujemo, nego da treba da se manemo duha tinejdžerstva i mladosti i da odustanemo od pretenzija na glavnu, kul i in ulogu među mlađima od sebe.
Često devojke imaju tu vrstu sukoba ženstvenosti sa majkama, ali taj bolni konflikt nastaje samo ako su majke nezrele ludače. Isto tako, mnoge majke odlično se snalaze u tim relacijama i prosto svoju potrebu za blistavom, ekstravagantnom i razigranom mladošću prenesu svojim ćerkama. I nastave da uživaju, posmatrajući neugasivost tog duha i snagu te energije. I da kupuju svojim devojkama otkačene krpice i seksi veš, koji bi još pre nekog vremena birale za sebe.
Kad brigu zbog moguće sopstvene trudnoće zameni briga zbog moguće ćerkine trudnoće, za majku je vreme da preda štafetu mladosti.
Izvor fotografija: ljepota.ba, lepotaizdravlje.rs
Aleksina Đorđević
