Sećate li se kako je vama bilo u vrtiću? Setite se. U stvari, najbolje bi bilo kad biste se sećali svega iz detinjstva. Svih svojih osećanja, strahova i radosti, ispunjenih i neispunjenih želja, onog telesnog osećanja uživanja i spremnosti na svakojake divne doživljaje čim napustite san i otvorite oči, kao i onih drugih osećanja zanemarenosti, usamljenosti i tuge. Poneko se seća svega, mada ljudi često vrlo efikasno zaboravljaju kako je to biti mali u telu i neshvaćen u duši. Setite se, molim vas. To sećanje je najdragocenija pedagogija i psihologija i sav vaš vaspitni alat, kojim vas niko neće naučiti da rukujete i niko ga neće odobriti, ali koji jedini radi samo za dobro vašeg deteta. Ne za njegovo vaspitavanje, uobličavanje i usmeravanje, nego za njegovo istinsko, duševno dobro.
Svi ostali se organizovano bave ograničavanjem, kanalisanjem, sputavanjem, potiskivanjem i negiranjem individualnosti, vi to ne morate da radite nikad, ni u jednom trenutku.
Nemate luksuz da se ne sećate kako ste se osećali kad ste bili mali. Vi ste nova generacija roditelja 21. veka. Setite se, hitno!
Samo se setite kako ste se osećali kao mali komad živaca i mesa u ogromnoj mašini za mlevenje.
Naravno, vaše dete je različito od vas. I ako ste vi patili u vrtiću, ne mora da znači da će i ono. Ali ako se tačno sećate koliko, kako i zašto ste patili, shvatićete i prepoznaćete i najmanje znake te patnje kod svog deteta i umećete da je ublažite čak i ako ništa posebno ne činite, nego samo razumete.
Deca tačno osećaju kad ih neko razume. To je ona osoba koju smeju sve da pitaju.
Prethodne tekstove iz ovog serijala pogledajte ovde!
Aleksina Đorđević
