Krik koji roditelji ispuštaju pedesetak puta dnevno, od kad dete prohoda, pa negde do pete godine.
Ton upozorenja, opasnosti i panike, kojim je ovaj uzvik obojen, obično na trenutak zaustavi dete u akciji uguravanja šrafcigera u dugmiće na televizoru, nameri da preostalim mlekom napoji tastaturu na cuclu i sličnim kreativnim zamislima i manevrima od kojih vam se kosa diže na glavi.
Dete se trgne i stane, okrene se da vas pogleda i ako se niste već stuštili da ga razoružate, nastavi da sprovodi zamisao. Morate biti mnogo brzi da sprečite štetu ili povredu i nećete uspeti svaki put.
Bolje od vriska upozorenja, koji osim povećane tolerancije verovatno izazivaju i neke traume i fiksacije koje će trideset godina kasnije iskopavati iz dubina nesvesnog na kauču psihijatra, jeste skretanje pažnje.
Samo, da bi roditelj mirno pozvao dete i skrenuo mu pažnju predlogom neke druge akcije ili mu se pridružio u istraživanju, mora sam da bude miran i sabran i da se ne plaši previše.
Ako vas dečije akcije suviše plaše i uznemiruju, nećete reagovati u najboljem interesu deteta, već u strahu i panici.
Šta onda da radite?
Na kauč. Ne zezam se.
Istražite svoje strahove i fiksacije da biste mogli opuštenije da odgajate dete. Radite na sebi i budite nežni u tome. Sve što postoji u vama reflektuje se na dete, a ono upija kao sunđer i ne možete znati čime ćete mu naškoditi, ako ne znate kakvim đubretom ste zatrpani.
Aleksina Đorđević