I najgore neko voli. Možda vi. Možda ja. I najgori od najgorih su nečija deca i možda im se neko radovao i voleo ih od početka. Ili ja tako mislim, jer ne mogu da zamislim da se neko rodi i da ga niko ne voli.
Najgore što znam o tebi je da si se rodila neželjena, prekobrojna i da je majka htela da te baci. Ne tebe, nego bebu, koja je nekako izbegla vrh pletaće igle u rukama seoske babice u ratno vreme i koja je ipak postala ti. To znam zato što je to porodična priča. Ali nije istina da te niko nije hteo – otac ti je spasao život, iako svoj nije uspeo, a baka te je uvek nežno volela, možda jedina, ali zato najvažnija.
Najgore što znam o tebi je da si u strahu za svoj život previdela svu ljubav koju si ipak dobila i koja te održala u životu.
I čuvajući sebe, grabeći se za ljubav i ne verujući da ti se ona sama nudi, nikada nisi imala dovoljno ljubavi za davanje.
Najgore što znam o tebi je da si svom detetu uskratila isto ono što si mislila da i sama nemaš.
A najbolje je što si dala sve od sebe, misleći da je to najviše što možeš da daš.
Što celu stvar čini nekako još gorom.
Jer najgore je što si ceo život proživela u strahu i zabludi. I što nikakva količina ljubavi nije mogla da te razuveri.
Najgore je što nikada nisi mogla da zavoliš najvažniju osobu u svom životu – sebe samu.
Sve najgore što znam o tebi dugo me ljutilo, ali me nije sprečilo da te volim.
Najgore je što je ta ljubav bila nesrećna i puna obostranog nerazumevanja i neprihvatanja.
I to je ono najgore što znam o sebi, mama.