Sinovi često tako dirljivo liče na svoje majke. Kad pronađete neku sliku iz svog detinjstva na kojoj imate baš tu facu, karakterističnu za to raspoloženje, koje gledate na licu svog sina, prosto se trgnete. Onda pokazujete okolo, da se uverite da i drugi vide ono što vi vidite i da, tačno je tako, mamin sin sto posto. Mali dečak, koji vas začuđuje svojom različitošću od male devojčice koju već imate, ili one iz koje ste izrasli u mamu.
Čim se rodi izgleda kao mali stranac, sa onom čudnom aparaturom među nogama, kojoj treba poseban tretman – ta kožica se neće sama prevući preko glavića i ne znam zašto je to tako nepraktično zamišljeno, ali moraćete to vi da odradite. Majčinska ruka mora da se bavi erekcijom malenog penisa u pokušaju da mu odlepi tu kožicu bez lekarske intervencije, koja je brza, efikasna i vrlo bolna. Mama mora da inicira sina u svet muškaraca, kao što ga je inicirala u svet živih.
Verujem da je razlika koju čini obrezivanje u odnosu na razrađivanje kožice, suštinski psihološka. Obrezivanje vrši posvećeni muškarac i mama nema tu nikakvu odgovornost. Prepuštanje malog muškarca velikim muškarcima oslobađa dodatnog opterećenja tu vezu između majke i sina i verovatno je čini zdravijom za dete.
Verujem da se u kulturama koje obavezuju na obrezivanje, odnosi između sinova prema majkama više baziraju na poštovanju, nego na vezanosti za majku. Ima tu, naravno, dovoljno prostora za sve ostale veze koje spajaju majke i sinove, ali makar jedna manje, bitno utiče na samopouzdanje i muškost muškog deteta, sigurna sam.
Biti mamin sin, od maminog ponosa prerasta u etiketu, koju žene sa velikim ogorčenjem lepe muškarcima koji nisu samostalni, nemaju inicijativu i uopšte, nemaju osvajački odnos prema životu i njima, ženama.
Najveći je izazov za majke malih muškaraca da ih odgaje sa ljubavlju koja ih neće zbuniti i vezati, u slobodi da ostvare ono što mogu i postanu oni koji treba da budu.
Što je takođe i najveći izazov roditeljstva, generalno.
Aleksina Đorđević
