Dok se čeka beba, svi se prave da nema veze da li je muško ili žensko, samo da je sve u redu. Neko želi da zna pol, neko ne, a neke mame znaju koga će roditi, iako im niko ništa nije rekao. Pa kad krenu na porođaj i kažu dvogodišnjoj devojčici mama sada ide da ti rodi brata, svi je čudno gledaju, a posle je pitaju kako si bila tako sigurna?
Svi vole da prognoziraju, ali mame ponekad, eto, znaju.
To nije nikakva mistična veza, to sa mamama, bebama i pupčanim vrpcama. Samo je veza.
Beba je deo maminog tela i maminog bića i ako je mama povezana sa sobom, biće povezana i sa bebom. Znaće da li je sve u redu, a beba će znati da je mama voli i želi. Senzitivne mame imaće takvu vezu sa svakom bebom koju nose, ako imaju sreće, pa donesu više beba. A imaće vezu i sa onima koje nisu donele, jer mama možda ne može da prosledi sve bebe koje bi volele da dođu.
Nameran, spontan ili prinudan, abortus je bolan i traumatičan makar samo kao telesno iskustvo, a još je gore ako poznajete duše sa kojima se rastajete.
Žene malo govore o tome, možda zato što malo znaju ili ne žele da znaju, ali svaka trudnoća koja nije donela život, ostaje neko koga nikada nećete upoznati i voleti kao što ste možda mogli.
Ne radi se o moralu ili religioznosti, nego o mestu u srcu, koje niko nije zauzeo. Prazno.
Naravno, prestanete da mislite o tome i ispunjavate se osećanjima koja delite sa donetim životima, svojom decom, dušama koje poznajete i sa kojima ste ispunili dogovor. A kad se setite koliko ih ima koje ste odlučili da ne upoznate, bude teško.
Uvek postoje dobri razlozi za takvu odluku, bilo da ste je doneli svesno ili su se događaji tako kreirali, ali kad jednom shvatite da je ne u ovom životu isto što i nikada, za to nema utehe.
Ko se rodio, dobrodošao voljen zauvek, a ko nije, zauvek nedostaje, iako to zauvek znači samo do kraja ovog života.
Aleksina Đorđević
