Kada bih brojala koliko puta dnevno čujem ovu reč, ili još bolje koliko puta moram da se odazovem na istu, verovatno bi vam se od te brojke zavrtelo u glavi.
Ok, sve mi znamo da moramo da se brinemo o deci i njihovim potrebama i da, u skladu sa tim, oni i moraju da nas zivkaju. Međutim, stvar je u tome da deca to čine mnogo puta i kada im ništa nije potrebno. Znate ono kad se čuje negde iz drugog kraja stana “mamaaaaa”, vi dotrčite sa usisivačom u jednoj ruci, a varjačom u drugoj, a oni vam kažu – “ništa mi ne treba, zvao sam te onako”.
Ovih dana pokušavam da objasnim taj fenomen – zašto deca imaju potrebu da nas zovu više puta u toku dana bez stvarnog razloga. Nije da se igram psihologa, ali neka od objašnjenja koja mi padaju na pamet su: navika, osećaj sigurnosti kada čuju mamin glas kao potvrdu da je u istoj prostoriji, dokazivanje da je mama uvek tu za njih i njihove prohteve…
Zamislite onda profil jedne savremene mame, koja dok se spremajući za posao šminka jedno oko, kuva ručak, obavlja kućne poslove, a istovremeno stalno odgovara: “molim”, “evo idem”, “sad će mama da ti pomogne”.
Primetila sam da je ova pojava najučestalija onda kada ulovite neki trenutak da se malo opustite čitajući knjigu ili pričajući telefonom sa drugaricom. Pa nebrojeno puta sam vodila takve razgovore tipa: “Ma nije valjda da ti je šef to rekao”, “Ne možeš da jedeš čokoladu pre ručka” i tako u krug, pa ko dobije bitku. Dete koje je uspelo da skrati razgovor, pa se trijumfalno povlači u svoju sobu, ili mama koja baš želi da završi priču sa prijateljicom, pa iskoristi neku od tehnika “zastrašivanja kaznom”.
I tako odlučim da odem sa sestrom na more na pet dana, da bih se između ostalog, odmorila od ovog učestalog zivkanja. Međutim, tu reč nam ti naši mali anđeli tako čvrsto urežu u podsvest, koja onda na nju reaguje automatski. Zbog toga sam prva dva dana na svaki dečji povik “mama” bila spremna da utrčim u vodu, vodim u toalet, ili pitam šta želi da jede.
A onda sam jednog dana sedela u porodičnom okruženju i pala mi je na pamet “genijalna” ideja. Kada je jedno od moje dece potražilo nešto od mene, predložila sam mu da se obrati – tati!
Drage mame pokušajte i vi, pa ćemo onu vrtoglavu brojku sa početka, možda uspeti da smanjimo bar na pola. I to je nešto!
Olivera Denčić
