Večita dilema savremenih roditelja je da li da sa decom rade domaće zadatke, ili da ih puste da oni to obave sami?!
Oni tvrdokorniji se opravdavaju time da ni njima niko nije pomogao, pa su i fakultet završili! Drugi pak žele da im deca budu dobri đaci pa im u tome svesrdno pomažu, kako bi posle mogli da se hvale da su i oni zaslužni za dečji uspeh.
Bilo kako bilo, činjenica je da treba razlikovati pomaganje i objašnjavanje detetu nečeg što mu nije jasno, od pisanja sastava umesto njih.
Elem, moje dete u trećem razredu za domaći ima da prepriča neku priču. Da bih mu skratila muke i naučila ga u startu kako se prepričava, počnem da mu objašnjavam kako se to radi. On mi na to odgovori: “Znam mama, to smo radili još u drugom”. “Dooobro, ajde mi onda prepričaj usmeno” – kažem ja njemu. Odradi on to odlično, a ja mu zadovoljna kažem da sad sve to napiše u svesku.
Taman kada sam pomislila da je moj posao završen i odmakla se od njegovog radnog stola, vidim da ispred njega stoji otvorena sveska u kojoj je napisan naslov, a da on gleda negde kroz prozor. Priđem i podsetim ga da piše, a on me pogleda kao da sam se nekim čudom sad “sa Marsa stvorila”. Krene on tako, a ja opet odem za svojim poslom. Posle nekog vremena dođem da vidim da li je završio, a on ni do pola nije stigao. Pitam ga što ne piše, a vidim da u mislima razvija strategiju za igricu koju će igrati kad završi domaći!
I onda ja sednem pored i postanem njegov čuvar koncentracije. Samo u tome je štos, ostati skoncentrisan na ono što radiš dvadeset minuta. Ne znam, možda ja puno tražim, jer je teško današnjoj deci da odole svim sadržajima koji im se nude, a da uz to budu sto odsto usredsređeni na školske obaveze?!
A što se tiče onog pitanja sa početka, upoznajte svoje dete, pa odlučite sami…
Olivera Denčić
