Ali, počelo je. I moraćete to da saznate vrlo brzo ako mislite da reagujete. Moraćete da odlučite šta ćete da radite.
Možda se pitanje odluke ne postavlja. Možda znate šta vam je činiti.
Možda se i niste puno trudili, a ipak ste malo trudni. Dobro, to spada u žensko iskustvo, nego, šta ćete sad?
Možda slavite i trijumfujete i srećniji ste nego ikad u životu, a možda vam se srce steže od straha pred onim što vas čeka, kakva god bila vaša odluka.
Dete raste pod vašim srcem i jedini je parametar za vašu odluku je možete li da ga obuhvatite svojom ljubavlju, ima li za njega mesta u vašem srcu? Jer ako ima, mesta će biti i u životu i u praktičnoj svakodnevici.
Ako vam se čini da za to dete nema mesta u vašem životu, istina je da mesta nema u srcu. Ne biste mogli dovoljno da volite dete koje bi vam pokvarilo planove i udaljilo ciljeve.
Jer kad osećate da ćete ga voleti bez obzira na sve, onda planovi i ciljevi odjednom uopšte nisu važniji od toga. Lako se preurede, promene i prilagode.
I kad saznamo da smo malo trudne, možda nas obuzme strah i nesigurnost, dvoumimo se, predomišljamo, pokušavamo da zamislimo šta bi bilo kad bi bilo i ne možemo da odlučimo.
Ono što u takvoj situaciji zapravo ne možemo da odlučimo, to je da odemo na abortus. Nešto u nama nas koleba i nagovara, zapravo, nešto u nama već radi za sebe i svoj život, nezavisno od naših planova, stanja i osećanja. Ako samo postigne da se dovoljno dugo dvoumimo, da se rasplačemo svaki put kad ugledamo neku nežnu bebeću scenu, da zbrišemo iz čekaonice ili čak sa stola, taj život radi ozbiljan posao i sva je prilika da će se i roditi.
Ako žena zna da ne želi da rodi, otići će na aborus čim trudnoća može da se utvrdi, mrzeće svaki dan, koji je deli od obavljanja tog groznog posla, koji stoji između nje i slobode. Ili barem između nje i života kakav poznaje i ne želi da ga menja.
Nikad nije lako. Uvek je jezivo.
Ali, hoćemo li biti malo trudne, ili ćemo nastaviti, samo je naša odluka.
Aleksina Đorđević
