Znamo odakle dolaze bebe, a odakle dolazi želja za rađanjem?
Pri tom mislim da duše koje će postati naša deca, dolaze iz kosmičke čekaonice, u kojoj borave dok ne uoče priliku za materijalizaciju – spermatozoid koji je vođen neoprezom ili dubokom namerom, krenuo na cilj, dok budući roditelji uživaju nemajući pojma kuda ih to vodi. Ili upravo sa uživanjem usmeravaju duboku nameru da prihvate dušu koja ih je odabrala i da joj postanu roditelji.
Neki parovi naprave bebu očas posla, kao što i časkom reše da je to prava stvar, venčaju se po kratkom postupku i dočekaju bebu dobrodošlicom.
Drugi provedu godine kao par i kad završe fakultete, zaposle se i počnu zajedno da žive, osete da je vreme da postanu porodica i onda prestanu da koriste kontracepciju i bace se na pravljenje bebe. I kad im posle nekog vremena uspe, ponosni su i srećni i imaju stvaran osećaj da su zaista oni sami napravili bebu, sopstvenim naporom, onda kad su osetili spremnost za roditeljstvo.
Neke mame znaju trenutak u kome su začele, a godinama pre znaju kog će pola biti dete i kako će se zvati. One su sasvim svesne da su na neki kosmički način povezane sa svojim detetom i da rađajući ga, ispunjavaju dogovor iz neke druge dimenzije, u koji ni malo ne sumnjaju. One znaju da se deca ne prave, nego dolaze po dogovoru i pozivu. I da dete nije plod njihovog majčinskog instinkta, koji kao takav, zapravo ne postoji, a da je potreba za rađanjem, koju osećaju, samo snažno podsećanje da je došlo vreme da se dogovor realizuje i da se duša koja čeka prizove i primi, među mnoštvom drugih, koje žele da uskoče preko reda.
Neki parove ustanove da ne mogu da naprave bebu. Kombinacija njihovog materijala iz nekog razloga ne priziva ni jednu dušu. Nema dogovora koji treba ostvariti. Dešava se da ovakvi parovi sa lakoćom naprave decu sa novim partnerima. Takođe se dešava da njihova nepokolebljivost u želji da pruže ljubav i dom nekom detetu, pronađe alternativne načine, zahvaljujući savremenoj medicini. I još se dešava da kad potpuno otpuste naboj, bilo zato što su se pomirili sa tim da neće imati dete, ili zato što im je uspela vantelesna oplodnja, da ipak naprave dete, bez ikakve svesne namere i zalaganja.
Da li kod njih dolaze nove duše? One koje nemaju prethodne dogovore i nemaju ovozemaljske veze u kosmičkoj čekaonici? Da li ih je zato tako teško dobiti? Ili su u pitanju lekcije druge vrste, koje roditelji moraju da savladaju, da bi prizvali svoje dete?
Kad srce hoće bebu
I ko su te duše, sa kojima sklapamo obavezujuće aranžmane van prostora i vremena? Da li smo kroz takozvane prethodne živote, razmenjivali uloge, pa je sada naš red da steknemo iskustvo roditelja u grupi srodnih duša, koja podržava razvoj našeg bića, neograničena prostorom i vremenom?
Da li je zato tako teško definisati zašto neko uopšte žudi za detetom – zato što bismo onda morali da prihvatimo neke kosmičke koncepte koji su nam strani i od kojih zaziremo, pa nam je lakše da tvrdimo kako nam se probudio materinski instikt?
Možda znate ko je to dete za koje vam se čini da ste ga lično stvorili, od svoje krvi i mesa i da zato pripada vama, a vaše srce pripada njemu, možda ga već poznajete.
Koliko god stara duša koja je naselila to malo telo, koje jeste vaša krv i meso, vaša ljubav i toplina potrebna joj više od bilo čega.
Volećete je svom snagom svog srca, neminovno je. Ali setite se da vam ona donosi poruku i da nosi samu sebe i svoj zadatak, koji mora sama da prepozna i obavi.
I pomozite joj poštovanjem njenih izbora i izazova.
Jer duša vašeg deteta možda je starija i mudrija od vas.
Aleksina Đorđević
