Deca umeju da postave suštinska pitanja, koja smo zaboravili da postavljamo sebi i svima oko sebe, odrastajući i prihvatajući ljudsko ludilo zdravo za gotovo.
Zašto iz istorije učimo o ratovima, kad svi pričaju protiv nasilja? Ja bih volela da učim samo o naučnicima i pronalascima. I zašto ljudi uopšte pristaju da ratuju?
Bila su pitanja na koja sam morala da odgovorim.
Ljudska istorija je istorija nasilja. Naučni pronalasci su vrlo često zamišljeni u svrhu napretka i razvoja, a zloupotrebljeni u svrhu razaranja.
Kad vojska napadne neku zemlju, njena vojska se brani i onda se ratuje. Kad bi svi vojnici odbili da ubijaju, ne bi bilo moguće sprovesti rat. Ali oni to nikad nisu uradili i verovatno nikad i neće. Vojnici su ljudi koji su plaćeni da ratuju, oni vole oružje, a verovatno vole i ubijanje.
Zato što su ljudi čudovišta. Primitivni, zli, glupi, vole nasilje.
To su odgovori koje sam morala da dam.
I da shvatim da oni ostali, koji nisu političari i vojnici, takođe nisu svi ni mirotvorci, ni protivnici nasilja.
Koliko god da ste neskloni nasilju, sposobni da pronađete nenasilna i kompromisna rešenja u svakodnevnom životu, toliko ste podložni nasilju u oba pravca, zavisno od situacije. Trpite nasilje ili ga i sami sprovodite u nekom obliku. Ne morate ni u koga uperiti pušku da biste bili nasilnik. Dovoljno je da znate kako se osećate i šta vas je navelo da udarite dete, da ga zastrašite i ucenite.
A svaki roditelj to zna.
Deca umeju da postave suštinska pitanja
Verovatno je retko ko spreman da to prizna i suoči se sa sopstvenom nasilnošću.
Zato što smo to iskusili i prepali se svaki put kad smo prešli granicu i pretvorili se u čudovište.
Zato što smo se posle toga grozno osećali.
Iskoristili smo poziciju jačeg i moćnijeg nad manjim i bespomoćnim.
Da bismo uspostavili red, onako kako smo mi zamislili da red treba da izgleda.
Ja naređujem, a ti slušaš i pokoravaš se. Jer sam ja stariji, pametniji, iskusniji i znam bolje kako stvari funkcionišu.
Ako smo ikad udarili dete, ili se jedva obuzdali da to ne uradimo (a verovatno jesmo i jedno i drugo) dokazali smo upravo suprotno.
Nemamo mi pojma. Podlegli smo nervozi, besu, histeriji, obuzela nas je moć jačeg i upotrebili smo je, opravdavajući sebe nervozom, besom i histerijom.
Najmiroljubiviji roditelj ume da se pretvori u čudovište. Nije potrebno da umlati dete i ostavi mu modrice, da bi to bilo sasvim očigledno.
Dovoljno je da potegne moć – pretnjom i spremnošću da pretnju sprovede, pa da se suoči sa prelaskom preko granice između vaspitanja i nasilja.
Često ljudi to nikada ne saznaju o sebi, ako ne postanu roditelji.
Deca su sposobna da vas povedu preko mnogih granica, kojima nikada ne biste prišli ni blizu, da nije zahteva roditeljstva.
I zato ne znam kad će mir u svetu. Vrlo sa bojim da neće.
Dok plemenitost, strpljenje i miroljubivost ne nadrastu svaku sklonost ka upotrebi moći. Dok se vaspitanje, obrazovanje, državno uređenje i koncept opstanka ne promene potpuno, dok se ne transformišu znanjem i svešću u odnose podrške i poštovanja, u sisteme i institucije podrške i poštovanja, dok koncept opstanka ne postane koncept podrške i poštovanja.
Dok toliko veliki broj ljudi na planeti ne nauči da slavi i poštuje život, tako da njihov način prevlada i poduči sve ostale.
Dok ne nestane potreba za ljudskim zakonom, zato što smo spoznali kosmičke, u kojima nema rupa kroz koje bismo mogli da se provučemo sa svojim slabostima.
Dok ne izlečimo ludilo čovečanstva.
Dok mir i ljubav ne postanu neophodni, kao vazduh, voda i hrana.
Dokle god verujemo da postoji dno koje treba da dodirnemo da bismo se vinuli i uzdigli, nećemo shvatiti da je čovečanstvo već iskusilo svako moguće dno i da se nikada nije uzdiglo toliko da mu dodir dna više nije potreban.
Dok ne shvatimo da taj princip više ne radi. Odavno.
Aleksina Đorđević
