Šta se dešava kada vam kažu da su crtani filmovi i emisije na kojima ste odrasli, zapravo, loši za detinji razvoj?
Kako studije pokazuju, određeni popularni crtaći kao što su “Duško Dugouško”, “Sunđer Bob” i “Skubi Du” negativno utiču na decu uzrasta između tri i pet godina.
Kakav je to negativan uticaj?
Radi se o dečijem snu. Deca koja gledaju neke od gore navedenih crtanih filmova često imaju problem sa nesanicom.
Crtaći drugačijeg tipa?
Kada crtani filmovi ne sadrže puno nasilja (ili uopšte), deca ne povezuju scene iz crtanih filmova sa strahom. Recimo, stari Skubi Du je prilično nasilan, dok, recimo Pirueta iz crtanog “Cipelići” nije ni malo.
Na osnovu čega je izvršeno istraživanje?
Istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu su odabrali porodice koje imaju decu između tri i pet godina. Razgovarali su sa više od 500 porodica i pitali da im se da dozvola da intervenišu i nadgledaju njihove navike gledanja TV-a, i takođe su zamolili raditelje da popune ankete o navikama spavanja njihovih mališana. Oko polovine grupe ispitanika je dobilo crtane filmove poput “Cipelića” i “Dora istraživač” koje imaju koliko-toliko edukativni karakter, a druga polovina je gledala one druge crtaće.
Intervencija je trajala 12 meseci. Dečije navike spavanja su ispitivane na 6, 12 i 18 meseci od početka intervencije. Oni koji su gledali “Cipeliće” i “Doru istraživača” su, generalno, mnogo bolje spavali.
Kontrolišite program koji gledaju deca
Da li su roditelji bili svesni nasilja?
Nasilje detektovano u crtaćima je mnoge roditelje uhvatilo nespremnim. U principu, odraslima to nasilje iz crtanih filmova ne deluje opasno nego komično. Međutim, izgleda da za decu baš i nije tako. Deca su mnogo konkretnija, temeljnija, bukvalnija. Oni su skloni da komično nasilje vide kao potencijalno zastrašujuće ponašanje koje izaziva anksioznost, i sa gotovo istim efektom koje ozbiljnije nasilje ima na odrasle.
Lekcije “za poneti”
Autori su doneli dva zaključka. Prvi je da gledanje crtanih filmova sa nasiljem može da izazove loš san kod male dece. Ne pričamo samo o tome da utiče na loš san, nego da ga zapravo izaziva. Drugo, roditelji moraju da budu svesni ovih posledica i da se shodno tome i ponašaju. Uostalom, oni koji su radili na istraživanju su istakli činjenicu da ovakvi efekti mogu da izazovu druge bihejvioralne i emotivne probleme, problem u školi, a često i gojaznost.
Da li bi roditelji trebalo da se uzbune?
Možda ne da se baš uzbune, s obzirom da su potrebna još neka israživanja kako bi se potvrdili ovi rezultati do kojih se došlo. Ali, svakako bi trebalo da budu zabrinuti zbog svih loših efekata koje nasilje iz medija ima na njihovu decu. Konačno, roditelji moraju da budu svesni da je njihova uloga da spreče nasilje kom može da prisustvuje njihovo dete. U principu, isti ti roditelji odrastu na istim ili sličnim crtanim filmovima, pa nisu potpuno svesni uticaja koji su ti crtaći imali na njih. Sporo ali sigurno, nasilje se kroz medije uvuklo u mnoge porodice i često to isto nasilje prihvatamo kao normalnim i sastavnim delom naših života. A, još češće se, očito, svemu tome i smejemo.
Tekst: Maja Luković
