Kada dete laže kako je neko drugi uradio ono za šta njega krive, ono svim silama pokušava da se odbrani od kažnjavanja. Laže u strahu. Bez obzira da li je kazna telesna (da, roditelji tuku decu) ili je izražena nekom zabranom, ili dete najviše strahuje od namrštenog i strogog lica roditelja koji pokazuje ljutnju, razočarenje i nezadovoljstvo, kazna je okrutna. Dete strahuje od osude, jednako kao od konkretne kazne. Pitajte ga da samo izabere, pa ćete videti. Ako može da bira između toga da ga mama ignoriše jedan dan i da nedelju dana ne uključi kompjuter, izabraće ovo drugo, čak i ako je ozbiljan gejmerski zavisnik. Podležući strahu, dete laže i uči da sve bolje laže, bruseći prosto poricanje i prebacivanje krivice na drugog, u suptilnije oblike izvrtanja istine u kojima delimično prihvata odgovornost, ali onda se nakako ispostavi da je potpuno nevino, jer nije znalo šta radi, a drugi su ga nekako naveli da nešto uradi. Dete dobro zna da je slagalo, a kuda će ga to unutrašnje suočavanje odvesti, možemo da pogađamo.
Možda će razviti osećanje krivice i sisteme ispaštanja, možda će postati surovo i ponosno na svoju sposobnost da sve oko sebe vuče za nos, a možda će otkriti kada, koga i koliko može da laže, da bi imalo koristi, a kada je korisnije odbaciti sve odbrambene varijante i stati iza svojih dela. Bekstvo od odgovornosti i njenih posledica, može se nastaviti zauvek, a može se razviti u sposobnost manipulacije i lukavstvo.
Suočavanje sa posledicama ima sasvim drugačiji kvalitet od strahovanja od kazne zbog posledica.
Znati šta si uradio i istupiti sa onim što si uradio potpuno je različito.
Jedno uvija kičmu na unutra, a drugo je ispravlja.
Ukoliko ste spremni da prihvatite odgovornost, vrlo je verovatno da ćete steći dragoceno iskustvo hrabrosti i što je još bolje, mogućnosti da popravite učinjeno.
Ako nešto krijete i gurate pod tepih, vi ste zarobljeni. Svako ko sazna za vaša zlodela (istinska ili imaginarna) moći će da vas ucenjuje. Držaće vas na uzici vašeg sopstvenog straha.
Ali niko ne može da vas pridavi tako tesno i da toliko skrati povodac, kao što vi to možete, sami za sebe.
Bežeći od odgovornosti, pobeći ćete od najvećeg dela sopstvene ljudskosti. Prigrlićete ropstvo i bićete prinuđeni da zamagljujete i uvrćete realnost, do te mere da ćete na kraju i sami verovati u sopstvene izmišljotine. Poluistine su najopasnije, jer ćete u njih najlakše poverovati, osim što ćete se najbolje odbraniti od prihvatanja odgovornosti.
U jednom momentu, na nekoj raskrsnici, koju će za vas nacrtati neki važni događaji, umotaćete se u sebe kao puž, umesto da se ispravite kao lasica, onjušite pravac i odaberete sazrevanje, suočavanje, odgovornost, istinitost. I zakotrljaćete se putem bez povratka. Biće još takvih raskrsnica i kasnije, samo zato da biste potvrdili svoj kotajući trip i nastavili da obarate čunjeve realnosti sve grublje, luđe i upadljivije.
Prvo što nećete primetiti, jeste da vas svi provaljuju. Nećete znati da pričaju o vama kao o neodgovornom i da kad moraju da računaju na vas, uvek imaju plan B, a takođe uvek pretpostavljaju i da ste nešto slagali. Koliko god se gipko izvijali u odbrani od prihvatanja odgovornosti, koliko god se pravili da ste odgovorni, koliko god šarma i inteligencije uložili u to, neće vam potrajati.
Na kraju ćete bit samo jedan matori folirant i prevarant, koji previše duguje svima oko sebe, koji nema prave prijatelje, ali je uvek spreman da stekne nove, dok ga i oni dobro ne upoznaju, za šta će im biti potrebno sve manje vremena.
Zašto je odgovornost baba rogina pećina?
Šta je toliko strašno u suočavanju sa sopstvenim izborima, u priznavanju svojih grešaka, u otkrivanju da smo namerno, svesno i voljno kršili pravila, uživali u zlu i pakosti?
Pa čak i tako, zašto ne očekujemo oproštaj, nego osudu i kaznu?
Mislim, hrišćani smo, zar ne?
Zašto poverujemo u kazne i nagrade, u dobro i loše, još dok smo mali. I kao da nikada ne odrastemo dovoljno da se upitamo a ko kažnjava mamu i tatu kad su loši?
Kao da ne smemo dovoljno da odrastemo da postavimo to pitanje.
Jer onda rizikujemo da roditelje shvatimo kao osobe koje imaju svoj život i da preuzmemo odgovornost za svoj, van njihovih standarda i okvira.
A to jeste dosta strašno. I apsolutno je jedini način da se bude čovek.
Aleksina Đorđević
