Uvreženi pojam majčinskog instinkta pretpostavlja da žena oseća potrebu za materinstvom, zato što je žena. Da je na rađanje nagoni njena priroda, hormoni, DNK-a, sve udruženo u maglovitu čežnju da nešto malo i bespomoćno privije na grudi i stara se o njemu.
U prilog tome govori činjenica da su žene sklone da usvajaju ljude i životinje kojima je potrebna pomoć i zaštita i da se posvećeno staraju o njima.
Neki psiholozi tvrde da majčinski instinkt ne postoji, da je to samo jedan od mitova o majčinstvu i da se naklonost, briga i ljubav prema bebi razvijaju tek kad se ona rodi.
Pa, i to je istina. Neke žene napuštaju svoju decu, a neke majke se celog života ponašaju kao maćehe iz mitova o maćehama.
Teže da zadrže decu u stanju pespomoćnosti i podvlašćenosti, sabotiraju njihov rast i razvoj, potkopavaju individualnost i ljubomorne su na njihovu mladost i sposobnost da se otmu i budu svoja, uprkos svemu.
Kao i obično, istina je negde na sredini između dva suprotstavljena stava.
Predstava o majčinskom instinktu, samo se u jednoj reči razlikuje od predstave o životinjskom instinktu, a ako govorimo o instinktu – onome što je utkano u prirodu, o načinu funkcionisanja organizma koji teži da se održi u životu – pogledajmo životinje. Imaju li one nagon za majčinstvom? Ne, pre nego što se okote.
Ali pre toga imaju nagon za parenjem.
Kad se zatim približi trenutak koćenja, životinje instiktivno traže sklonište, a dan pre nego što se okote, prestanu da jedu.
Ženke mačke, recimo, koje žive zajedno, asistiraće jedna drugoj i čuvati mačiće zajedno. Takođe, ako ženka usvoji nečije odbačene mladunce, desiće se da joj krene mleko i da počne da ih doji.
Moćan je instinkt. Zato što je savršeno svrhovit – on čuva život.
Ljudski instinkt za samoodržanjem nije tako besprekoran, jer je ljudska priroda nadrasla životinjsku i sačuvala samo neke osnovne nagone samoodržanja.
Da bi čovek čuvao život, mora da bude žestoko motivisan, da prihvata svu odgovornost za taj posao i da se svesno i voljno bori protiv raznih oblika destrukcije, koji su deo njegovog antagonizma.
Jer čovek ima izbor – da stvara ili uništava. Ili da u strahu od odgovornosti ne čini ni jedno ni drugo, povlačeći se u oblike egzistencije, koji su ipak više neživot, nego život, opredeljujući se time za destrukciju, iako misli da je ostao neopredeljen i da nije načinio izbor.
Životinja ne može ni da laže sebe, ni da bira, ona samo živi i ne poznaje neživot. A instinkt za održavanje života mladunaca stupa u dejstvo kad mladunci počnu da se guraju ka izlazu.
Majčinski instinkt, jedan od očuvanih, kod žene se budi kroz svest o tome da je dete koje nosi deo nje i da je, kad se rodi, potpuno zavisno od njene sposobnosti da se stara o njemu.
Najveći broj žena nalazi da je ovo divno, produhovljujuće i neprocenjivo iskustvo, koje ne može ni sa čim da se uporedi.
Neke nalaze da je to preko svake mere zastrašujuće i susreću se sa potpunom nespremnošću i otporom da ovo prihvate.
Neke znaju da se u to neće upuštati – ostaće neutralne i neopredeljene po pitanju iskustva, ali prigrliće neživot mogućeg potomstva. Izabraće.
Takođe, retko kao i u životinjskom svetu, postoje očevi koji su osvestili majčinski instinkt jer su se našli u situaciji da su jedini sposobni da preuzmu odgovornost o detetu, ili jer su osetili nešto od one neprocenjivosti iskustva odgajanja mladunca.
Veliki broj majki ne upušta se svesno ni u kakva osvešćivanja, pojednostavljujući stvari do čistog održavanja života. Ako su trudne, rodiće, to je prirodno. Voleće i negovati dete, jer je i to prirodno. Rodiće opet i opet, podstaknute prirodom, ili će se u slučaju ponovne trudnoće odlučiti za abortus, dajući prednost udobnosti života koji već održavaju – ne udaljujući se ni na trenutak od prirodnosti selekcije.
Ne morate se bojati da će vas nekakav instinkt spopasti i prinuditi na razmnožavanje, ali ako osećate u sebi čežnju za sopstvenim čudom stvaranja i održavanja života, ne oklevajte.
Instinkt će se probuditi, da vas podrži i pomogne vam.
Aleksina Đorđević
