Deca u školi ovako začikavaju dečake i devojčice koji se tuku međusobno. I ima istine u tome. Braća i sestre se tuku. Braća mađusobno takođe, često i sestre.
Deca su prinuđena da borave zajedno na malom prostoru, da dele stvari, braća i sestre moraju da žive zajedno i dele roditeljsku ljubav i pažnju, kao i sve ostalo.
Oni fizički i mentalno teže da zauzmu isti prostor, a mi to tumačimo kao ljubomoru i konkurenciju. Čak i kad je veoma mala razlika među decom, uvek je jedno došlo prvo, sa osećanjem jedinstvenosti svog položaja, dok ono koje je došlo drugo nikada i nije bilo jedino i jedinstveno. Zato često starije dete ugnjetava mlađe, a mlađe se snalazi za opstanak tako što je nežnije i umiljatije.
Kad posmatrate dvoje dece približnog uzrasta kako odrastaju zajedno, jasno vidite koliko su vezani i koliko se vole, a kako paralelno sa tom povezanošću izrasta i onaj drugi deo borbe za prvenstvo, praćene nekontrolisanom grubošću. Kad hoće da odgurnu i nadvladaju onog drugog, deca koriste svu svoju snagu, a ona uopšte nije zanemarljiva, što sigurno znate ako vas je neko dete nekad udarilo u šali – oni i u igri i šali koriste svu svoju snagu.
Blizanci su poseban slučaj rodbinskih odnosa u najmlađem uzrastu, a oni najčešće ostaju skladni tokom celog života.
Oni nikada nisu bili sami ni za trenutak, od začeća, pa nadalje. Svog blizanca doživljavaju kao deo sebe, a često imaju između sebe specifičnu komunikaciju koju niko ne razume.
Ponekad braća i sestre odrastaju u ljubavi i bez batina ako stariji brat ili sestra doživi dolazak mlađeg kao poklon koji su priželjkivali i koji na neki način usvajaju i štite.
Tako ćete videti devojčicu od nepune tri godine, kako se upinje da podigne i nosi brata od godinu ipo i njega kako se prepušta njenim pokušajima, doživljavajući je kao još jednu osobu koja brine o njemu i koju bezuslovno voli – ili nešto starijeg brata kako se ponaša neprikosnoveno zaštitnički prema mlađoj sestri – a to su odnosi koji uvek ostaju takvi.
Znači, nije obavezno da se bije onaj ko se voli, bar kad je reč o bratskim i sestrinskim odnosima. Ali uopšte nije retko da su isti ti odnosi, koji kasnije budu veoma prisni i puni razumevanja i podrške, izrasli na ljubavlju obilno filovanoj batinama.
Deca u školi se takođe tuku. Dečaci međusobno, kao i devojčice.
Kad devojčice jure dečake da ih tuku, one imaju najozbiljniju nameru da ih srede kad ih dohvate, ali tu zaista obično ima simpatije.
Dečak kome se neka devojčica sviđa, zadirkivaće je besomučno, a ona će zauzvrat reagovati isto tako besomučno, napašće ga i dobro umlatiti ako ga uhvati. Devojčice dele šamarčine bez pardona, a dečaci se uopšte ne ljute. I ne odustaju, rizikujući da dobiju još šamarčina.
Sa takvim modelom, razvija se i raste sukob među polovima, koji podrazumeva da nekog volite dok istovremeno hoćete da ga zgazite, da onome ko vam se sviđa to nipošto ne smete da pokažete i da je najnormalnije tresnuti iz sve snage nekog ko misli da prema vama može da se ponaša kao budala, samo zato što mu se sviđate.
Možda su ovi prvobitni oblik odnosa među polovima najpošteniji i najiskreniji i možda je neproduktivno suzbijati ga i kultivisati. Svo potisnuto fizičko nasilje i spontanu borbu za svoju poziciju i poštovanje, mi nekako ipak ispoljimo u svojim odraslim odnosima sa suprotnim polom. Na perfidniji, bolniji, dramatičniji i razorniji način. Možda postoji udarac koji nije nasilje, nego baš najprecizniji način da nekome saopštite kako se osećate i šta hoćete od njega.
Možda svu zabunu unosi nastojanje da se ovaj vid komunikacije iskoreni, kao socijalno neprihvatljiv.
Kad ga ne bismo suzbijali, nego razumeli i dali mu dozvolu i odgovarajuće mesto i značaj u međupolnim odnosima, možda bi nas efekti zaprepastili.
Ovako, i dalje ćemo se boriti sa porodičnim nasiljem, psihološkim i verbalnim nasiljem, baveći se posledicama i nipošto ne prihvatajući i ne razumevajući uzroke.
Aleksina Đorđević
