Samohrano roditeljstvo povezano je sa bolom i traumom, pa su u toj priči takođe i deca i roditelji povezani sa svojim osećanjima. Gledano iz perspektive šta je tu dobro.
Jer, manjkavosti i ograničenja su poznati i očekivani. Dobre strane obično nisu.
Kad su deca lišena oca, jer nije živ, to je na neki način bolje nego kad otac ne želi da zna za njih i ne voli ih.
Brutalno je, ali istinito.
Faze preboljevanja gubitka su poznate. Užas, neverica, bes i bespomoćnost su kratke staze koje vode u ćorsokak. U kome se svi veoma brzo sretnu sa mudrošću da moraš tako kako moraš i činiš ono što možeš, proširujući granice mogućnosti. Malo po malo.
Majka udovica ne može da legne i boluje, da odustane od majčinstva ne bi li se posvetila patnji. Ne stiže. Ona mora da pohvata pokidane konce života, da ih poveže i da namota kalem. Udovice pronađu snagu i sposobnosti za koje nisu ni znale da ih imaju, a njihova deca gledaju i uče. O tome kako se prave zakrpe, kako se regeneriše i kako je život važniji od smrti – jer zaokuplja svu pažnju i grupiše sve mogućnosti.
Udovištvo se razlikuje od razvoda kao što se operacija kojom se spasava život i posle koje se dugo oporavljate razlikuje od amputacije.
Jedan organski deo zajednice je zauvek izgubljen, a od snage i volje zavisi veština korišćenja proteza i pomagala.
Neki ljudi koji izgube nogu, nauče da hodaju sa protezom, bez štapa, a neki se sažive sa vidnom obogaljenošću i nauče da se snalaze sa štakama.
Aleksina Đorđević
