Očevi koji sami čuvaju svoju decu čine sve isto što i mame. Spremaju klopu, vode kod lekara, ustaju noću da oteraju čudovišta, nadgledaju kupanje, učenje, osamostaljivanje. Ispunjavaju želje i brinu o svemu.
Idu na roditeljski, plaćaju račune, ispraćaju i dočekuju.
Oni su razvili svoju žensku stranu ne narušavajući svoju muževnost. Mada je možda preciznije reći da su razvili svoju snagu, ne gubeći svoje slabosti. Da li zbog toga bolje razumeju žene? Možda samo bolje razumeju ulogu majke, jer koliko god se trudili, osećaju da je to ono što njihovom detetu nedostaje.
Sngl mame su u vrlo sličnoj poziciji. Rade sve što treba i trude se koliko mogu, ali tamo gde majke u braku prepuštaju očevima da glume strogoću, dele pravdu, izriču zabrane i kazne i deca ih obično bespogovorno slušaju, one nailaze na otpor, negodovanje, pregovaranje. Mama ne može svojoj deci da bude i uteha i prijatelj i policajac i sudija. Nije dovoljno ubedljiva. A verovatno i ne treba da bude.
Uloge koje samohrani roditelji igraju loše ili nikako, predstavljaju prazna mesta, koja deca sama popunjavaju.
Roditelji svesni toga, raščistili su sa osećanjem krivice i upinjanjem da budu nešto što nisu. A to itekako daje deci dozvolu da urade isto.
I to je najbolje što svaki roditelj može da učini za svoje dete.
Osim što ga voli i poštuje.
Aleksina Đorđević
