Kad ste detetu otvorili nalog na facebook-u u drugom, trećem razredu (a ima i naprednijih slučajeva) morali ste da stavite lažno godište, zbog starosnog ograničenja. Dobro, svi to rade. Dete hoće da igra igrice, pa da to ne bi radilo sa vašeg profila, neka ima svoj.
Ali, vrlo brzo počnu da padaju zahtevi za prijateljstvo, jer i ostala deca imaju profile, a ima i učiteljica. I svi klinci hoće da im učiteljica bude prijateljica i naravno, mama i tata i braća i sestre i svi drugari iz odeljenja, a malo kasnije iz cele škole, sa treninga, iz drugih škola, pa drugari iz inostranstva sa kojima igraju igrice. Pa onda skontate da se mali Grk turskog porekla udvara vašoj devojčici tako što joj priča kakve super kompjuterske spravice ima i najbolji bicikl, a njegov brat motor, a svi ostali u porodici automobile. I zove je da dođe kod njega na more. A pošto ne možete da udate desetogodišnju devojčicu za imućnog Grka i rešite pitanje egzistencije, školovanja i budućnosti jednim potezom, morate puno da objašnjavate zašto ne možete sad za vikend da skoknete do Krfa. A morate i da pomažete pri četovanju, jer engleski škripi na obe strane.
Bili ste svom detetu među prvim prijateljima na facebook-u, a onda je otvorilo novi profil i nije vam poslalo zahtev.
I kako je onda došlo do toga da vas dete obriše sa liste prijatelja?
Naučilo engleski, ima više od hiljadu prijatelja, aktivno četuje i pun mu je inbox, koliko možete da vidite preko njegovog ramena, jer je promenilo šifru.
Pa, verovatno tako što je dostiglo onaj lažni uzrast s početka, ili mu se bar približilo, ume samo da kreira novi nalog i da na starom ostavi rodbinu i sve koji nisu kul, da briše, blokira i čuva privatnost svojih poruka.
Što se ljutite?
Ah, reći ćete mi da se ne ljutite, nego brinete. Naravno.
Ali tamo gde se završava kontrola, počinje poverenje, a svaki uvid u lični život vašeg deteta zasnovan na poverenju, mnogo više vredi nego bilo koji vid kontrole.
Ačelsina Đorđević
