Deca padaju stalno. Dok su još novorođenčad, u stanju su da se otkotrljaju sa kreveta i padnu na nos. Dok puze i pentraju se svuda. Dok prohodavaju.
Kad nauče da održavaju ravnotežu i da povežu rad nogu i ruku i kad glava prestane da ih stalno vuče ka zemlji, odnosno, kad počnu da trče i voze bicikl, onda padaju zato što ne gledaju kuda idu. I vrlo, vrlo dugo umeju potpuno da zaborave na hodanje, trčanje ili upravljanje biciklom, jer su ugledali ili čuli nešto što im je skrenulo pažnju.
Gledaj kuda ideš je godinama najčešće roditeljsko upustvo.
Pri tom, deca obično padaju pred vašim očima i nikako vam nije jasno kako niste uspeli to da sprečite.
Opustite se. Oni su mali i elastični, a tlo im je blizu. Čak i kad beba od mesec dana padne s kreveta pravo na nos, najčešće ga neće slomiti. Imajte pri ruci azbuku prve pomoći – povidon jod, papirne i vlažne maramice i flastere i ne paničite zbog modrica i posekotina.
Aleksina Đorđević