Koliko vi vaspitavate dete, toliko ono vaspitava vas. A možda i više. U stvari, neću da vas tešim. Sve vreme dete vaspitava vas. Jer šta vi znate o onome što mu je potrebno, ako vam ono to ne stavi do znanja na način raspoloživ sopstvenom uzrastu?
Za početak, vrištanjem, plakanjem, čudnim blejavim kmečanjem, tužnim plakanjem, nervoznim plakanjem, histeričnom vriskom, bolnom vriskom…vidite, to je ono čemu vas beba prvo nauči. Posle nešto manje od mesec dana znate da li plače jer je gladna, jer joj je položaj u kome leži postao neugodan ili je mokra ili je nešto boli. I odmah prepoznate novu notu plača, a uskoro i nju identifikujete.
Tako vas je beba vaspitala da reagujete, razmišljate i delujete. Vrlo efikasno. I tako treba da bude.
Ko koga vaspitava, i nije neka dilema. Deca su odlični andragozi, a i vi niste od juče, naučićete.
Neki roditelji veruju da oni treba da struktuiraju bebin dnevni ritam, da uobroče ishranu i da nauče bebu da sama zaspi, ili da je naviknu na buku. Razne zamisli imaju roditelji, a i debelu podršku u stručnim mišljenjima pedijatara i psihologa iz Aušvica za bebe.
Jer, znate, ako ćete podvrgavati bebu vaspitanju, to znači da nećete reagovati i da ćete je puštati da plače i ostavljati da leži sama. Beba će plakati i plakati, a ako vi, ojačani mudrijaškim savetima ostanete istrajni, u nekom trenutku će prestati da plače.
Ali ne zato što ste je vaspitali, nego zato što je odustala od vas, jer ste neko na koga ona ne može da računa.
Da, toliko je strašno.
Aleksina Đorđević
