E, to je sasvim klasična priča. Očevi su preponosni kad se rodi muško, ali svoje žensko dete naprosto obožavaju. Tatina ćera liči na oca, toliko da u pubertetu na sve načine pokušava da istakne ono gde malo liči i na majku.
Toliko je čest slučaj da se ćerka odlično slaže sa ocem, a sa majkom nikako, jer je majka verovatno celog života ljubomorna što njen muž toliko voli svoje žensko dete.
Tate će se nekad rukovoditi onom narodnjačkom ti si ćerko tatin sin, pa će je učiti da igra fudbal, da bude neustrašiva i spretna, da rukuje oružjem, alatom, računarom. Ponekad su ćere zaista pravi tatini sinovi, pa se odlično snalaze sa ovakvom obukom, presrećne što imaju mušku slobodu, kontajući da ženstvenost nameće ograničenja, ako već nisi rođena dama. Tatina ćera će možda biti muškarača, u onom smislu koji izaziva zavist i omalovažavanje devojčica, a nju čini jedinom devojčicom u muškom društvu. Možda će kasno steći najbolju prijateljicu, ali će zato na njen rođendan doći svi najpopularniji dečaci, pa će zbog njih doći i devojčice koje je inače ne primaju u svoj klan.
Ponekad će tatina ćera prosto biti nesputana damskim zahtevima, dovoljno slatka da ne bude muškarača i dovoljno otkačena da bude cool drugarica sa mnogo slatkih drugara, među kojima će se neki početi da zapažaju kako bi bilo super imati za devojku nekoga ko se ne prenemaže i ne drami, ko se dobro zeza i ko je slatka cura.
Tatina ljubav i odanost prilično oslobađa kćer nametnutih modela ženstvenosti, ali ume da bude obavezujuća, tako da tata ostaje glavna podrška i glavni muškarac u njenom životu, dokle god živi.
Neću da razmatram ljubomorne i posesivne očeve, koji obožavaju svoje kćeri toliko da ih utaminiče zauvek, ali sa ljubomorom i posesivnošću očevi se moraju suočiti i izboriti u odnosu na kćeri, baš kao što to majke moraju učiniti za svoje sinove.
Nije lako biti obožavana kćer, ali ponekad je prava privilegija biti tatina ćera.
Aleksina Đorđević
