Osećam tu odgovornost toliko intenzivno, da se sve u meni smrzne kad pomislim na to koliko mnogo verovatno grešim, nemajući pojma da to radim. Moj sin raste među ženama i možda će mu to omogućiti da razume žene, koliko je to moguće. Da zna u čemu može, a u čemu ne može da se osloni na nas. I koliko može da pomogne i doprinese. Toliko toga će morati da skonta i razotkrije sam, ali ja imam poverenja da će moći.
Samo, deca su nezahvalna, kažu majke. Osuđujući time roditeljstvo na trajno slepilo. Mi se žrtvujemo i gubimo sebe u naporu da deci sve obezbedimo, a oni uopšte ne osećaju zahvalnost što mi toliko ginemo. Ali zato često osećaju krivicu, kad im svoje skvrčene, skučene, osakaćene i zapostavljene živote poturimo pod nos – jer da nije njih, mi bismo sve bile lepe, slavne, uspešne, bogate, zbrinute i opuštene.išta mi ne činimo zbog njih. Nego zbog sebe. Ako se žrtvujemo očekujući zahvalnost, podležemo najgrubljem, najprostačkijem i najotrovnijem konceptu roditeljstva. Mi samo ispunjavamo svoju roditeljsku dužnost, trudeći se da deci obezbedimo sve. A ako smo se izgubile na tom poslu i nismo uspele da deci obezbedimo to da vide i osete integritet, punoću i radost našeg života, koji nemaju veze sa njima, nego samo sa nama, ako im nismo omogućile da nas vide kao osobe koje imaju svoj život, svoje ciljeve, interesovanja, snove, želje i ispunjenja, potpuno smo promašile. I nećemo se izvući sa tom pričom o njihovoj nezahvalnosti.
