Globalizacija nije izmišljena juče, da bi nam ocrnobelila današnjicu. Sakupljala se veoma dugo, dok nije pronašla svoj fokus u svim segmentima odnosa, svakodnevice, politike. Na ličnom planu, doprinos svakog od nas je ogroman. I ogromno smo odgovorni za taj doprinos. Potrebno je da preispitamo svaki generalni stav, koji je u suštini generalna osuda, da ga osvetlimo samospoznajom i prevaziđemo. Opšte i generalno nije došlo odozgo, nego se emituje iznutra, iz naših stegnutih srca, zamračenih umova i zaslepljenih očiju. Pošto žene moraju da predvode u duhovnom razvoju, one moraju i da prve odbace svoje predrasude i osude.
Svaka od nas, sama za sebe, suočavajući se sa sobom, daje svoj generalni doprinos, na ovaj ili onaj način.
Red je na ovaj.
Tri najgore osude koje razumevanje, svetlost i toleranciju stavljaju na glavosečin panj, zajedno sa mudrošću i harmonijom, za čije izricanje su odgovorne žene, glase:
Muškarci su svi isti.
Deca su nezahvalna.
Mene niko ne razume.
Muškarci su možda svi na isti način različiti od nas žena. Iz takve generalizacije moglo bi da poteče razumevanje u svim pravcima.
Čak i razumevanje da neke stvari toliko različite od nas nećemo nikada razumeti. Možda i ne treba da ih razumemo, dovoljno je da ih prihvatamo.
Mi žene rađamo i vaspitavamo muškarce. Svaki muškarac je nečiji sin. Ako smo toliko nezadovoljne muškarcima, to znači da radimo nešto temeljno pogrešno. Ukoliko oni definišu i određuju svoju muževnost samo kao suprotnost svemu onome čime ih kao majke obasipamo, to samo znači da smo zanemarile njihovu prirodu i da im nanosimo štetu, umesto da brinemo o njihovoj dobrobiti. I o dobrobiti ženskog roda. Jer, sutra će neka mlada žena rezignirano izjaviti svi muškarci su isti, posle ljubavnog iskustva sa našim čedom, tako posebnim i dragocenim.
