Lepota je čudna i često se sastoji od specifične sklonosti posmatrača ka buljavim očima, ogromnim zadnjicama, velikim ustima… Ofucana je istina da je lepota u očima posmatrača. U očima pristrasnog posmatrača lepota je prosto božanstvena.
Takođe je istina da lepota dolazi iznutra. To ne znači da odbojan fizički izgled unutrašnja lepota oplemenjuje i zasenjuje, nego da neko ko je lep iznutra, naprosto nije ružan ni spolja, kako god izgledao.
A to opet znači da su ljudi iznutra baš onakvi kakvi izgledaju spolja.
Sve na čoveku odaje sve u čoveku, samo ako ste dovoljno zainteresovani da uočavate i analizirate.
Ako je unutrašnja lepota toliko duboko unutra da se ništa od nje ne reflektuje na spoljašnji, fizički izgled, onda je verovatno uopšte i nema.
Znam nekog ko izgleda kao… pacov. Toliko upadljivo, da sam se štrecala i cimala svaki put kad ga sretnem, ne želeći da verujem svojim očima. Sićušno šiljato stvorenje sa pacovskim okicama, pacovskom njuškicom, pacovskim zubima. Ne na simpatičan način. Nego na pacovski. Gledajući odozgo u njegov pacovski kez u košmarnom naporu da ugledam makar nešto simpatično, ako ne privlačno u njemu, videla sam samo široku lobanju nad uskim vilicama, prepovijenu retkim dugačkim pramenovima preostale kose kroz koju provirijuje loše kamuflirana ćela. Što ukazuje na to da on želi da bude lep i trudi se da sakrije nedostatke. Niko mu nije rekao da je bolje da uđe u džak. I skoči s mosta.
Sve dok svojim sumanutim životinjiskim ponašanjem nije pružio sve unutrašnje potvrde onoga u što je očigledno na prvi pogled, pokušavala sam da ubedim sebe da ne osećam gnušanje i da nije moguće da postoji neko ko je baš toliko užasan.
Isto tako postoje ljudi koji izgledaju kao svinje. I grokću kad se smeju.
I kad nekog tako načisto svinjastog uporedite sa nekim drugim ogromnim debeljkom rumenih obraza i žutih trepavica, shvatite da se zbog tog drugog setite kako su svinje pametne životinje koje glume u filmovima i to glavne uloge. Ovaj prvi vam je totalno odbojan, a ovaj drugi potpuno simpatičan. Isti tip, samo jedan poseduje unutrašnju lepotu, a drugi – unutrašnju svinju.
U ljudima koje je priroda ili nesreća obeležila nekim upadljivim nedostatkom nije teško videti unutrašnju lepotu, ukoliko je imaju. Zapravo, tu lepotu, a to je jedina lepota koja postoji, nije moguće sakriti. Kao što je nije moguće ni odglumiti. Praznine u najlepšoj lepoti ne mogu se popuniti nikakvom fantazijom, ako tu prosto ničeg nema.
Poznajem jednu prelepu mladu ženu. Zelene oči, srcasto lice, rumena usta, plava kosa, usne kao pupoljak, osmeh pun bisernih zubića, a sve to na zgodnom vižljastom telu koje ima sve što lepotica treba da ima. Ona je mila, dobra i slatka. Ali u njoj nema ni malo privlačnosti. Potpuno joj nedostaje makar i trunčica harizme, osobenosti, uzbudljivosti, zanimljivosti, bogatstva ličnosti. Sva njena unutrašnja lepota ogleda se u njenom slatkom licu. Sva je slatka, ali nimalo očaravajuća. Reklo bi se, prazna.
Da, unutrašnja lepota se ne može sakriti fizičkim manama i nedostacima, kao što se ne može ni lepim licem učiniti većom nego što jeste.
Aleksina Đorđević
