Više cenimo vrednost zajedništva, jer ono što imamo da podelimo sa partnerom, srž je bliskosti. Nežnost, toleranciju i blagonaklonost vrednujemo više od strasti i ljubavnih uzleta, jer na njih možemo da računamo na duge staze. I to je ono što će nam ostati i posle svega, kad potrošimo i mladost i produktivnost i ostanemo jedno drugom kao društvo, potpora i prijatelji u starosti.
Razumemo brak i kao vezu i kao instituciju i lakše nam je da poštujemo različitosti. Ne plaše nas sklonosti partnera koje nisu i naše sklonosti, ne pokušavamo da ga kontrolišemo i promenimo, više poštujemo njegovu ličnost i ne pokušavamo sebe da promenimo da bismo se uskladili sa njim. Svako je tu odrastao, odgovoran i zreo, dovoljno da tačno zna šta hoće, kada, koliko i zašto. A ako neko hoće da provede ostatak svog života sa nama, to ima pravu težinu. To znači da nas voli, da mu prijamo, ali i da smo mu korisni i potrebni.
Dovoljno smo matori. Ako smo u prvi brak ušli iz mladalačke ljubavi i nismo uspeli da se izborimo sa realnim zahtevima zajedničkog života, jer smo očekivali da ćemo se uvek voleti kao prvog dana i da će sve ići glatko, u drugom ćemo biti mirniji. Odnos nam neće diktirati hormonske oluje, obični ljudski padovi nas neće razočaravati do kostiju, a umećemo i da izbegnemo zamke i iskušenja. Nekada, ljudi tek u drugom braku osećaju da su stvarno spremni za brak.
Izvor fotografija: traveldealsjunction.com, www.kulturekritic.com
Aleksina Đorđević
