Ako vam se neko dopada, počeli ste sa njim da se sastajete i pokušavate da ga bolje upoznate, morate poštovati neka ograničenja, koja ćete možda uvek morati da poštujete.
Nikada nemojte reći nekome da vas podseća na nekog drugog.
Naročito ne u početku i ako to nije u formi komplimenta i odavanja priznanja.
Kao recimo, podsećaš me na Džoni Depa, u onom filmu (ne u Alisi) – to bi možda mogao da bude kompliment.
Ali spontano glasno zapažanje, ličiš na jednog mog bivšeg momka, podsećaš me na mog oca, isti si Paja, moj pokojni prijatelj – ne, ne i ne. Uvredljivo, zabrinjavajuće, morbidno.
Osim što niko ne voli da ga upoređujete sa nekim koga ne poznaje.
Valjda je taj ko vam se dopao jedinstven za vas?
Niste se valjda zablentavili samo zato što vam liči ne nekog bivšeg, koga ne možete da prebolite, a sa time niko ne može da se meri, ni da se bori. A i zašto bi? Ne zaslužujete vi to, ako u njemu vidite tamo nekog bivšeg.
Ako vas podseća na tatu, a vi beskrajno volite i poštujete tatu, njemu će to zvučati uvrnuto. Kako biste se vi osećali da vam kaže da ste ista njegova keva? Ko uopšte želi da liči na bilo čije roditelje?
Možda je to iz vaše perspektive kompliment, koji njemu obezbeđuje iracionalne poene i prednosti, ali valjda ne mislite da on to treba da zna? A možda ne bi mogao to da shvati ni ako se polomite od objašnjavanja. Uostalom, polako, ne znate čoveka.
Reći nekome da liči na nekog vašeg pokojnog, oduzima tom nekom sve šanse da se pored vas opusti i oseća dobro i jedinstveno. Natovariti nekome svest o tome da njegovo prisustvo priziva neko drago pokojno lice, nije fer. Osim što je skroz ludački.
