Tu je potreba i namera duše da se rodi u telu i postane nečija beba toliko jaka, da probija i poništava racionalne granice i odluke.
Ako se namera para ili samo jednog od njih, najčešće majke, podudara sa namerom duše koja hoće da se rodi, začeće je lako i brzo i predstavlja svesno i prosvetljujuće iskustvo.
Dešava se da je majka potpuno u stanju da isprati taj buran događaj koji se sa astralnog nivoa spušta u njeno telo u trenutku dok se to događa.
Žene kažu da je to osećaj kao da im se u stomaku odjednom upalilo malo sunce – a taj osećaj je praćen snažnim zadovoljstvom i blaženstvom zbog ustanovljene povezanosti.
Neke su čak osetile atmosferu gužve, guranja i borbe među dušama, jer više njih želi da dođe kroz isti kanal, toliko da su registrovale i ozlojeđenost i osujećenost onih koji nisu uspeli. I to nije doživljaj nalik na intenzivan san, nego nalik na intenzivan doživljaj. Barem koliko je orgazam intenzivan. One nisu pravile bebu, one su imale nameru da se otvore za onu ili one duše koje žele da joj dođu. Ako su zatim opet rađale, potvrdile su svoje prvo iskustvo, a ako su se odlučile da više ne rađaju, tačno znaju još koliko dece je htelo baš njih i koliko ih je ostalo iznevereno ili u potrazi za drugim adekvatnim kanalom.
I to je cela istina o pravljenju beba. One dolaze, hteli mi to ili ne. Bore se i otimaju da se rode i žive. Mi smo samo kanal, odabrani, možda prema nekom dogovoru iz neke druge realnosti. Dajemo genetski materijal, služimo kao fabrika za bebu, pa pogrešno mislimo da je ona naš brend, naš proizvod.
I ma koliko dete ličilo na nas i ma koliko organska veza bila snažna, a ljubav sveprožimajuća, naša deca nisu naša deca.
Ona su svoja, sa sopstvenim zadacima, ciljevima, srećama i tugama, realnostima i nadrealnostima, a mi im pomažemo u tom zadatku.
Da postanu i ostanu svoja.
Naše je da uživamo u seksu.
Aleksina Đorđević
