Već nekoliko godina unazad slušam izveštaje žena o muškarcima koje nose na grbači, koji zavise od njihovih prihoda, koji se hvataju za njihov novčanik, ako su legitimni muževi i momci, ili koji traže velike pozajmice da bi naizgled razumno, u nešto uložili i zaradili, ili razumno male pozajmice, ako su u delimičnoj ilegali kod žene od koje se grebu.
Ta bedna pojava nigde nije prozvana onako kako se proziva žensko sponzorstvo, ali to je ista stvar. Zapravo, daleko od toga da je ista. Mnogo je gora.
Žene su se uvek prodavale. Porodica se starala da ih dobro uda i materijalno obezbedi.
Muškarci su se uvek prodavali. Donosili su titule i položaj u zamenu za bogat miraz.
Ali to se tako radilo, otvoreno i pošteno. Niko se nije pravio da treba da bude drugačije. Niko se nije grebao. Prodaješ se za brak. Ili se prodaješ u bordelu. Jasno k’o dan.
Sada više ništa nije jasno i pošteno. Žene su samostalne, traže ljubav ravnopravnog partnera, a to obično znači, muškarca koji im je dorastao, koji može da parira sopstvenom samostalnošću.
Udate samostalne žene često izdržavaju muževe koji stalno nešto pokušavaju i stalno pokreću neke biznise i neke projekte i igraju se gazdovanja, bezbrižni i oslonjeni na njenu sposobnost da sve nosi i izdržava porodicu.
Degradacija muževnosti odnosi žrtve na svim poljima. Ako se do sada niste sreli sa grebatorima, budite oprezne.
