Kroz vekovima dugi niz žena koje su mušku snagu osećale samo kroz njihovu sposobnost da ih potčine, koje su silu izjednačavale sa muževnošću, jer je na najprimitivnijem nivou to zaista tako, taj (de)gen je stigao do nas, a nije promašio ni naše ćerke.
Šta tu priroda učitava, pitam se? Da li je silovit, hladan, surov muškarac, odlučan da uzme ono što mu treba i da se povuče u nedodirljivost u tom primitivnom programu jednak najpoželjnijem donatoru sperme? Jer najpoželjniji otac porodice i suprug svakako nije. Ili se prosto svaka žena prima na izazov da svojom ljubavlju smekša, otvori i odzida muškarca koji je prosto, ne voli. Da pronađe sva moguća opravdanja za njega, pre nego što shvati da je on, prosto, ne voli.
Sa kog mesta u onom lancu žena to dolazi?
Iz potrebe da unapredimo, iscelimo, pomognemo? Ili samo želimo da po svaku cenu imamo ono što želimo?
Mislim da je ovo drugo.
Zato što posle mnogo zaljubljivanja u različite vrste drkadžija, shvatite da vas nijedan nije voleo. Ali nijedan. I da su svi bili pičke. Ali svi.
I da ste uglavnom takvu vrstu muškaraca i privlačile.
Jer ste idiotkinje. Po difoltu.
Zabidžene, tvrdoglave guske, koje ne znaju drugo nego da se bore za nečiju pažnju i ljubav, kao da im ona ne pripada najprirodnije!
I onda se setite onih nekoliko dobrih muškaraca koji su vas voleli. Ali vi njih niste. I pitate se gde su sad? Ah, pa srećno oženjeni, nekim pametnim ženama, svesnim da su pronašle fabriku zlatnih poluga.
Pogledajte malo bolje među svojim najboljim prijateljima.
Ah, da, i oni su zauzeti.
Aleksina Đorđević
