Žene kukaju za dobrim, nežnim, razumnim, pažljivim, posvećenim muškarcima, a zaljubljuju se u nadrndane frajere, koji ih tretiraju kao smetnju, a kad im poklone pažnju, to je kao da su im poklonili fabriku zlatnih poluga. Pa kad ih posle ignorišu, one i dalje čeznu za onim onolikim zlatom i uopšte ne primećuju bisere pred svojim nogama. Gaze ih u blato, ponašajući se kao… hmm… izvesne životinje pred koje ne treba bacati bisere.
Utisak koji ostavlja otvaranje i dostupnost nekog ko je zatvoren i nedostupan, zasenjuje svaku postojanost, koju nudi neki pristojan momak, koji lepo vidi šta se dešava.
Njemu ne fali ni pamet, ni šarm, niti loše izgleda, samo nije drkadžija.
I kad prođemo kroz pubertetsko iskustvo zaljubljivanja u nekog ko nam pokida srce svojom ohološću i povremenom dostupnošću, pri čemu nam svi dobri momci nude utehu, ali oni su svi naši drugari i baš su zlatni, ali nisu on, stvari se uopšte ne promene.
Ali, isto iskustvo se taloži. Sledeće je ozbiljna veza sa ozbiljnim drkadžijom. U kojoj shvatite da je površnost, egocentričnost, sebičnost, surovost, hladnoća i nedostatak ljubavi više nego što ste ikada htele da iskusite i shvatite. Posle ratničkog napora da održite vezu, pomišljajući na brak i decu sutradan, shvatate da ste u toj vezi potpuno same. Sav emotivni posao je vaš. Sva ljubav, drama, svađe, mirenja, druženja, osamljivanja, sve što radite zajedno, sve je to vaš posao. On samo isklizne u svakom zgodnom trenutku. I kad pomislite da treba da imate decu sa takvim tipom, jasno vam je da biste i u tome bile same. Tu se negde entuzijazam ugasi i nastupi tuga.
On se neće promeniti.
Ali. Draga. Moja. Ženo.
Problem uopšte nije u njemu.
Nego u tebi.
