U ljubavi smo samouki i obične sve shvatimo pogrešno. Nećemo da verujemo da je ono što vidimo oko sebe, u odnosu svojih roditelja, u svojoj i porodicama svojih prijatelja, realnost kojoj ljubav nije mogla ništa. A naročito nećemo da prihvatimo da su i to oblici ljubavi u kojima ljudi žive. Viđali smo majku kako bolesna i iscrpljena i dalje uslužuje i oca i nas i mislili smo da je to normalno jer majke mogu sve. I sećamo se kad je mamina prijateljica došla sa decom kod nas i provela neko vreme, i bilo nam je kao na kampovanju, samo što je otac gunđao o tome kako svako treba sam da rešava svoje probleme, a mamina prijateljica je imala modrice na licu.
Svašta smo videli i upili kao sunđeri u vreme kad ništa nismo razumeli. A baš u to vreme formirali smo svoje stavove, predrasude i očekivanja o ljubavi. Iz onoga što je magija ljubavi, a što nikada nismo videli, ali smo ponekad osećali, naučili smo da ljubav mora biti nešto mnogo više od onoga što ljudi rade i da ćemo mi sve da popravimo, samo da porastemo i nađemo svoju srodnu dušu.
