A onda porastemo i počnemo da primamo realne udarce ljubavi. I otkrijemo u sebi mnogo onoga što su osećale naše majke. A ponekad imamo i modrice. A na svako pitanje zašto to trpimo (pitamo mi to i same sebe) odgovor je “ali ja ga volim, bez obzira na sve”.
U redu. To je ljubav. Možemo da prihvatimo da je ljubav ponekad prosto užasna. Ali zajedništvo može da bude funkcionalno, čak i bez ljubavi, a naročito bez takve ljubavi. Ne može ljubav sve da opravda i sve da dozvoli, bez obzira na sve. Ljubav mora uzeti sve u obzir. I mora doneti zaključak da je sama sebi najvažnija.
Da biste uopšte bili sposobni da osećate ljubav, a da ipak živite ispunjenim životom, da imate nežnost, podršku, radost i partnerstvo, potrebna su vam pravila zajedništva, a ne anarhija ljubavi.
