Kad par reši da pravi bebu, počne da se ponaša kao da treba da radi nešto drugo, umesto da uživa u seksu. Merenje bazalne temperature, jurenje plodnih dana, ležanje nakon seksa sa nogama uvis, da se zadrži sva sperma i poveća šansa za oplodnju… Dobro, ima smisla. Ali sumanuto je.
Beba se ne pravi uz pomoć nekog naročitog materijala, koji prvo moramo da pronađemo na internetu, pa da konkurišemo na tender, pa da izvodimo radove i trudimo se da ispoštujemo rokove.
Osim ako su nam ustanovljeni problemi sa plodnošću. Pa čak i tada, najvažnija je namera.
Deca imaju nameru da se rode. Stalno pokušavaju. Dolaze nam i bez prizivanja, iznenađuju nas, često vrlo neprijatno. I vrlo često se ne rode. Žena se odluči na abortus, a duša željna materijalizacije čeka drugu priliku.
Velika je gužva u čekaonici za uskakanje u materijalizaciju, dok parovi vode ljubav da bi napravili bebu ili se seksaju neoprezno iz čiste požude. Duša koja je odabrala baš jedan određeni par, jer oni imaju sav materijal koji joj je potreban za ovaj život (a nisu ga nabavili na tenderu) podstaći će svojom namerom njihovu neopreznost. Njoj nije važno da li će taj par proći kroz košmar kad otkrije trudnoću, niti koliko će se majka predomišljati da li da ipak rodi – a neke se predomišljaju tako dramatično, da beže sa ginekološkog stola, odustajući od abortusa u poslednjem trenutku i to ne samo jednom.
