Žak Prever (Jacques Prevert), jedan od najvećih francuskih pesnika, rođen je nedaleko od reke Sene, 4. februara 1900. godine. Od ranog detinjstva rvao se sa nemaštinom, koja ga je omela da završi školovanje, a priteran uza zid egzistencije, bavio se raznim poslovima. Čovek koji je poezijom veličao ljubav, darivao joj krila da se vine u večnost – Žak Prever odrecitovaće svoju najlepšu priču o ženi koja je krala otkucaje njegovog srca. Kasnije postaje predstavnik nadrealistične poetske struje, takođe se okušao i u filmskim projektima, kao glumac, scenarista, pisao je komade za pozorišne trupe, kabare.
“Kada si me ti poljubila…”
Taj “pesnik Pariza” čovečanstvu je ostavio najposebnije riznice reči, ljubavnih stihova i svojom umetnošću otvarao je ona zaboravljena prostranstva sreće koju osrednji slojevi i svakodnevni haos nisu mogli da dotaknu. Njegov književni izraz okupirali su sasvim obični ljudi, trudio se da stane na rep nepravdi, uvek je bio na onoj strani obale na kojoj je muka i oskudica držala zatočene ljude, tepali su mu još da je i “pesnik uličnih radosti”. Neskriveni buntovnik stalno angažovan u borbi protiv nepravde, elitizma, klasnih razlika, voleo je da posmatra žene stidljivim očima, kradom, nije se pravio da ne primećuje tu božansku estetiku ženskog tela i lepote.
Stihove pesme “Ta ljubav” moglo je da napiše samo čedo ljubavi, zaljubljeno, ushićeno, božanski nadahnuto:
“… Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći…”
Ko je bila njegova Barbara i da li se sećala te kiše koja je bez prestanka padala?
Priča o dvoje ljubavnika na kiši, jedan od momenata u svetskoj književnosti koji nežno oslikava monstrumsku sliku rata koji ruši ljubav, nadanja pokazuje Preverovo gnušanje prema “ratnom idiotizmu”. Devojčica koju upoznaje u detinjstvu, stepenicama odrastanja uspela se do najviše tačke Preverovog života – postala je njegova životna saputnica, muza, večni drug. Prever i Simon Dijena (Simone Dienne) venčali su se 1925. godine.
Život je uvek smišljao novu ulogu za svog Prevera, pa se tako godine 1946. rodila njegova kćerka Mišel (Michele), koju je dobio sa njegovom drugom suprugom Žanine Prever (Janine Prevert). Iako zaljubljen i voljen, inspirisale su ga “posrnule” devojke koje šetaju ulicama Pariza. Neuništivi trik za osvajanje ženskog srca dao je Prever svojim stihovima:
“Hiljade i hiljade godina,
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio.”
Tekst: Jelena Pavlović
