Tačno je da su prave bajke, one koje su braća Grim (The Brothers Grimm) tako pažljivo sakupljala, zapravo pune motiva neprikladnih za decu. Čak i one prilagođene, koje svi poznajemo, na kojima smo svi odrasli, sadrže motive poput smrti, borbe, oružja, tuče ili zla. Pitanje je – gde ih nema? Živimo u takvom svetu gde se “dobro” određuje “lošim”, jer inače, da nema “zla” “dobro” kao kategorija ne bi postojalo. Bilo bi uobičajeno, svima osobeno, potpuno normalno – poput disanja. Ali nije tako. Da bi shvatila šta je dobro, deca moraju da uvide šta nije dobro, ili, kraće rečeno, šta je zlo.
Bajke su odličan pomagač u ovakvim vaspitnim trenucima. Ne samo da će pružiti zabavu, jer zbog toga su se pripovedale, sakupljale, zapisivale, štampale, objavljivale i čitale; već će postati odličan primer kontradiktornosti na kojoj ovaj svet počiva.
Tamo gde se događa magija
Šta je bajka?
To je književna tvorevina. Za početak. Kao takva predstavlja materijalni prikaz jednog sveta sazdanog iz uma umetnika koji u tom prikazivanju stvara. Kao odraz pomenutog sveta, na njoj je veliko breme – nije bitno samo ono šta se prenosi, prikazuje, iskazuje, govori, već i kako se to govori. Zatim, ako zakopamo dublje, reći ćemo da je bajka epska vrsta. Prozna vrsta. Kakva? Duže forme. Eto odgovora na pitanje – “zašto se bajke često čitaju deci pred spavanje”. Ali šta je to po čemu je prepoznatljiva, po čemu se razlikuje od drugih proznih vrsta duže forme? Može ovako: postoji nekakav ustaljeni poredak koji se na početku svake bajke narušava od strane kakvog zla, a onda protagonista, svim raspoloživim sredstvima, mogućim i nemogućim, uz pomoć mnogih drugih likova, čarobnih ili običnih, pokušava da pobedi zlo i narušeni poredak vrati u normalu. Najčešće u tome i uspeva.
U pomenutom opisu krije se ključna činjenica. Bajke nas uče da se zlo treba iskoreniti. U nama. Jer samo tako će se iskoreniti i u svetu. Uči nas vrlinama koje čine da naše duše svetlucaju, i da će se i drugi osećati dobro u tom svetlucanju. Uči nas neprestanoj nadi, veri u dobro, ljubavi koja, uistinu, sve pobeđuje, pa i smrt.
Mnogi će da se pobune i suprotstave idejom da bajkama nedostaje dosta realnosti, da se deca zaglupljuju i onesposobljavaju za život. Ali istina je da bajke zapravo to ne rade. Već upravo suprotno. Iako poseduju fantastične elemente, doza realnosti je velika. Pokazuju da će zlo uvek postojati, da ćemo se kroz život neprestano boriti da postignemo svoje ciljeve i – sad sledi sporna tačka – da ćemo uvek pobediti. Kažete – daj, ne lupaj! Možda i nećemo uvek pobediti kao što protagonisti bajki hoće. Ali vera u dobro, nada boljem sutra, osmeh koji može mnogo toga, koja lepa reč iz još lepših usta, i pre svega, ljubav kao stanje duha – zar ne deluju kao dovoljna, časna i potpuna pobeda?
Osim toga, nebitno je da li će se naša deca kasnije razočarati u svet ili neće. Važno je samo da li će biti deca dok su deca. Da li će biti deca, a ne odrasli ljudi zarobljeni u dečjim telima. Bitno je da li će maštati, verovati u svetove koje će sami osmisliti, živeti punim plućima.
Bajke upravo to pružaju. One nisu samo pedagoške babaroge, one pospešuju dečju maštu, razmišljanje, sposobnost procenjivanja, pa čak i rečnik. I uz sve to, pružaju nepresušnu zabavu.
Kako su bajke, kao književne vrste, uglavnom, bar u svom najranijem periodu, nastajale u narodu, danas imamo širok dijapazon ovih priča sa svih strana sveta. Preko njih vaša deca će upoznati kulture daleke našoj zemlji. A likovi poput veštice, vile, čarobnjaka, patuljka, jednoroga, vilenjaka, zmaja, princeze i princa, kraljice i kralja, siromaha i diva, postaće vaši najveštiji saveznici u zabavljanju, vaspitanju, i pre svega, uspavljivanju vaših klinaca.
Tekst: Đole Manić
