On se zaprepastio i skočio, da protestuje, da je zaustavi.
Slušaj me dobro, rekla je supruga, sa tim je sad gotovo i više nikad neću ni da čujem ništa o njoj.
Bio je tih i ljut neko vreme, ali prihvaio je ženinu presudu i nastavili su svoj svakodnevni bračni život, pun obaveza, dogovarajući se o svemu kao i do tada.
Godinama kasnije, opet se zaneo i opet okončao aferu pre nego što je i počela, zahvaljujući nadmoćnoj taktici supruge, kojoj nije bilo ispod časti da čuva svog čoveka i svoj brak, bez naturanja krivice, bez optuživanja i repova, koji bi se vukli i zagorčavali im život.
Već nekoliko godina, ona je udovica, koja se ponekad priseća svog bogatog bračnog života. Bez gorčine.
Nikada nije prezrela svog čoveka, što je bio slab, pa je par puta tako poklekao, nikad nije posumnjala u svoje pravo da se izbori za njega po kratkom postupku.
Ako nešto potpisujete, stupajući u brak, to je pravo da se borite za taj brak. Da ga sačuvate i da opstanete, ako je to ono što hoćete.
Ili da pustite svog čoveka, da ide kuda ga srce vodi, ako osećate da je tako ispravno i ako ne možete da pređete preko njegovih srčanih slabosti.
Vrlo starovremski.
Vrlo delotvorno.
Brak u kome je žena vladarka i kraljica, koja presuđuje i istovremeno oprašta.
Vrlo nobl.
Daleko od onoga što danas smatramo svojim pravima, obavezama i slobodama.
Vrlo uznemirujuće.
Aleksina Đorđević
