“Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu… Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. Je l’ tako?”, Dušan Radović.
Tako je to sa životom. Uhvati te nespremnog, slabog i nesposobnog. Sve u životu nosi određeni rizik, na nama je da odlučimo da li ćemo stvarati uspomene ili igrati na sigurno. Nova cipela mora da te žulja. Nove stvari su istovremeno uzbudljive i strašne. Stari neuspesi su uvek u našoj podsvesti. Smiruje samo činjenica da smo nekada uspeli. A kada ponovo rizikujemo, ako već treba da padnemo, neka to bude sa što veće visine.
Nije to bio dan nalik ovim sada, toplim, sunčanim, vedrim. Možda je i bio, ali ja se toga ne sećam. Ne zaboravljam stvari, ali me je ceo taj osećaj ošamutio, suviše su jake bile emocije da bi dale prostor mislima. Sve se dešavalo tako brzo. Vrtoglavica je nailazila u talasima. Sve je bilo tako daleko, tako gotovo, a suviše blizu i suviše stvarno. Pokušala sam da skrenem razmišljanja, da skrenem razgovor u pravcu aktuelnih događaja. Pokušala sam da se kontrolišem, ispijala sam kafu, umila se par puta, ali opet se vraćalo. Probala sam da se smešim, da nastavljam njegove i svoje priče. Sve što sam rekla bilo je ishitreno, sve je zvučalo smešno u mojoj glavi, a još komičnije kad se izgovori naglas.
