“Od čega god da su napravljene, njegova i moja duša su iste”, govorila je Emili tog zimskog jutra u ateljeu porodične kuće u Havortu, dok je sasvim predano pozirala pred platnom svog brata Branvela. Pogled mi se gubio po visokoj tavanici, miris jasmina je golicao maštu dok je kičica po platnu ispisivala istoriju. “Emili, zaista veruješ da srodne duše postoje?”, pitala sam je između dva gutljaja toplog čaja. Nije odgovorila, samo mi je ćušnula svoj roman u ruke.
Razgovori sa Emili bili su posebni. Uvek su ulivali nadu, iako su neretko bili puni mašte i nekog sveta poznatog samo nama koji putujemo vozom snova. Priču o kritikama njenog romana preplićemo pričom o potrazi za sopstvenim alter egom. Čini mi se ponekad, uguraće me u svoju novu knjigu i obojiti ljubavni život svetlim bojama, onako kako samo ona ume. Ipak neće, kaže, to će mi se desiti, ne mora ona o tome da piše. Kao da je znala… (iz dnevnika, januara 1847)
Od čega god da su napravljene, njegova i moja duša su iste
