Zakon nema puno veze sa životnim izborima i dogovorima. Čovek se ne mora oženiti sa više žena, da bi živeo poligamnim životom. Jedino je potrebno da se dobro organizuje, ili da obezbedi pristanak svih uključenih.
I to je moguće, ljudi to rade.
Znam priču o ženi koja je pustila svog muža da živi kod druge žene, jer je ona mlađa, zahtevnija, posesivnija. Zauzvrat, druga mu je dozvoljavala da zadrži sve svoje obaveze i privilegije u primarnom braku. Redovno je dolazio da pomogne kad se sprema zimnica, da popravi šta treba, da odmeni suprugu i poneguje je, ako je bolesna, ne narušavajući rutinu njenog domaćeg života sa decom.
Kad se u drugom, nezvaničnom braku, rodilo dete, svi su bili vrlo srećni i uzbuđeni, deca su dobila brata, a on je dobio njihove štramplice, krevetac, igračke i sve očuvane stvari potrebne bebi, na kojima je mlada mama bilo veoma zahvalna.
Obe žene su, po potrebi, čuvale svu decu i priskakale jedna drugoj u pomoć bez posredovanja njihovog zajedničkog supruga.
Obe su se starale o njemu s ljubavlju, zarad koje su prihvatile životni aranžman, koji izaziva zaprešćanjenje i sablazan. Ničiji blagoslov im nije bio potreban da očuvaju integritet porodice, sopstveno dostojanstvo, mir svog doma, sreću svoje dece.
Ko diktira pravila?
Samo onaj ko je dovoljno pošten, razuman, iskren i velikodušan, da zna šta hoće, šta mu je najvažnije i da ima samo jedan život, sada.
Ostali slede i puštaju da ih pravila žuljaju, dave, sputavaju.
Moguće je živeti zadovoljno u sopstvenim aranžmanima, koji potpuno zaobilaze društvene norme i zakonske propise.
Drugi, mnogo češći primer prikazuje čoveka koji ima zakonitu suprugu i regularnu ljubavnicu, koju svi znaju i koju doživljava i tretira kao svoju drugu ženu. Supruga je ljubomorna i čuva svoj teren i ne želi da zna ništa o njegovom životu van njihovog doma. Ona je apsolutna gazdarica u svojoj kući, u kojoj on uopšte nije samo gost, nego se zajedno sa njom stara o dobrobiti doma i porodice. On mnogo radi i mnogo zarađuje, da bi mogao da izdržava dve porodice, miran je i zadovoljan svojim životom. To je čovek koji ne trpi gluposti i rešava probleme. Obe žene ga vole i ne žele da rizikuju da ga izgube. U prilog mu ide geografska izdvojenost oba doma, za koja on obezbeđuje ogrev, plaća račune i gde provodi naizmenično ono malo slobodnog vremena što ima.
Ženu će odvesti kod rodbine i ostati sa njom u poseti nekoliko dana, ali zatim će ljubavnici prirediti izlazak, držaće se za ruke i ponašati kao zaljubljeni par. Spavaće kod nje, ako mu je tako zgodno, a žena će prihvatiti da je negde otputovao poslovno, iako dobro zna da nije. Ona tako čuva svoj ugled, praveći se da ne zna, pošto joj se čini da bi morala da napravi veliku dramu ako bi priznala da zna, a onda bi morala da rizikuje da se njen muž, koji ne trpi gluposti, definitivno opredeli za onu drugu, koja mu ne pravi probleme.
Eto još jednog aranžmana na koji nas niko ne upozorava i koji ne uzimamo u razmatranje kad razmišljamo o bračnim odnosima.
Ima i žena koje žive u sličnim aranžmanima sa mužem i regularnim ljubavnikom, uspevajući da balansiraju godinama, mada se te priče manje tiču osećanja, a više koristi i obično se završe kad žena nađe trećeg i skrasi se sa njim.
I to je način života koji nije ni privilegija, ni luksuz, to je izbor ljudi od integriteta, koji se itekako trude da održe i ostvare svoj način života.
