Vi ste pročitali naslov, pa se već krstite i mislite, pobogu ovaj zapad. Kakav crni internet i onlajn upoznavanje, omladina samo mora malo više da se druži. Istina je, mora. No eto, nisu svi u mogućnosti da se druže i upoznaju ljude. Na zapadu je surova realnost ta da mnogo radimo. Nije da se tu kod kuće ne radi, nemojte se ljutiti, ali ovde je to malo drugačije.
Uzeću za primer London, jer trenutno u njemu živim, prosto da bih vam rekla da je to jedan veliki grad. Ma ne veliki, ogroman. Moj dečko putuje svaki put do mene u proseku jedno sat i po vremena, tjubom (metroom) koji je najefikasniji i najbrži sistem kretanja po gradu. Alo, to je sat i po vremena u jednom smeru minimum, sa jugozapada na severoistok, i to su u pitanju samo zona 1 i 2. Ja kad pomislim da odem od Beograda do Novog Sada, gde mi treba nekih sat vremena da stignem, pa čoveče, ja se pakujem kao idem na vikend u Novi Sad i to je jako daleko.
London je isto na primer toliko veliki da u njemu postoje kao neke tajne večere. One rade po principu: mladi kuvari spremaju tematskih pet jela za veče u svojoj kući, ti se prijaviš, platiš simbolično i doneseš svoje piće. Poenta priče je da zapravo upoznaš neke nove ljude. I jednom smo tako moja prijateljica Španjolka i ja otišle na tu tajnu večeru poprilično preplašene. Mislim, ko su ti ljudi i hoće li nas kidnapovati? Realno, sramota nas je da kažemo bilo kome da tamo idemo, pa nismo neke paćenice pa da ne možemo nikog da upoznamo. Šetajući od tjuba ka toj kući, obe smo preplašene i ipak javljamo nekim ljudima gde smo za slučaj da nas nema sutra, da zovu policiju. Svakako, veče je ispalo fenomenalno. Super ljudi, još bolja klopa, teče vino i to sve gotovo za džabe. To je još bilo iz perioda kada sam ja bila single i pita mene i Angeliku jedan od kuvara: “A je li devojke, je l’ imate vi neke momke?” Nas dve onako pokunjene kažemo da nemamo, a on nas u čudu pogleda pa kaže: “Alo, pa ovo je London u kome ima 16 miliona ljudi, kako nemate?” Da li možete da zamislite našu depresiju? Nikada se više nismo vratile na baš njihovu tajnu večeru, a i sumnjam da ih i dalje organizuju, jer su postali glavni kuvari u novom poznatom Londonskom restoranu “Duck and Waffle”.
Vrlo brzo potom sam ja odlučila da se bacim u svet onlajn dejtinga, pa kud puklo da puklo. Kako me nije bila sramota? Pa jeste, bila je, ali šta ću. Radim svaki dan po dvanaest sati i treniram i onda dođem kući i legnem da spavam. Ne izlazim kao nekad, a svi moji izlasci su se pretvorili u neke večere sa prijateljima. Kako onda da upoznam nekog? Na poslu mi se većina ne sviđa, a ostatak je gej, jer je ovde gej ok, hvala bogu, za razliku od Srbistana gde svi nešto mrze jedni druge. Elem, da ne dužim, napravim ja profil onlajn, bacam se u svet nepoznatog i razmišljam da li su svi to tamo neki manijaci? Poruka prva, druga peta i eto ti meni tri sastanka u tri dana sa tri momka. Momci nikad bolji! Svi su obrazovani, sa poslovima kao pravnici, bankari ili tome nešto slično i svi su baš na tom istom sajtu kao i ja, da nađu ljubav. Na žalost njihovu što su trošili pare kupujući pića meni, ta ljubav nisam bila ja.
