Drugi put sam tehniku isprobao na mlađanoj doktorki književnosti. Računao sam, možda su me matorke spopale zbog nagoveštaja životinjske privlačnosti koja lebdi iznad krupnih dlakavih muškaraca što žive i rade na selu. Bio sam uveren da će urbana cica odlepršati i ostaviti me na miru. Avaj, oči su joj se raširile, počela je da miluje rub čaše vina i da se primiče. Znam, ne verujete mi kad vam kažem da mi je to teško palo, ali eto pripadam možda izumrloj vrsti vernih muškaraca…
Pod velikim brdom, dobar kukuruz raste…
Rešen da podelim svoj izum sa onima koji će da se, da prostite, omaste od mog iskustva, podelio sam anegdotu sa prijateljem koji – što je najluđe – stvarno jeste ratar. Dobro, više je zemljoposednik, s obzirom na to da upravlja imanjem, a ne vozi traktor, ali živi i radi na selu i to je dovoljno da se kvalifikuje. Mučenik je pokušavao da se predstavi kao menadžer (“još jedan”, pomisliše drage dame) i kao preduzetnik (“whatever!”), zemljoposednik (“dakle, seljačina!”). Da, dragi moji urbani momci, nipošto se ne predstavljajte drugim seoskim zanimanjima. U Srbiji koja jedva da je urbanizovana (primetićete da imamo svega dva i po grada, mislim prava grada), primisao na selo, seljaštvo i uopšte zemlju kao nešto fuj, kakano, nije nimalo seksi. Osim toga odjekuje u dušama dragih dama na uspomene od pre dolaska u veliki grad i priče o blatu do kolena…
Ratar, s druge strane zvonko budi slike dubokog oranja, kukuruznih klipova, zlatnog klasja koje se njiše na vetru, šuškanja haljina i vođenja ljubavi u prirodi, možda na stogu sena? Tu je i nagoveštaj muževnosti nekoga ko je krotitelj zemlje, praiskonska veza sa plodnošću i klijanjem kao izvorom života. ‘Bem li ga šta je, tek – radi!
Dakle, dragi moji urbani momci, ukoliko nemate stas da prođete kao maneken ili šta već urbane cice vole, slobodno zaobiđite predstavljanje poslovnih ili intelektualnih dostignuća – to nikog u ovoj zemlji ne pali – te ponosno i gromko kažite – ja sam ratar!
Tekst: Ranko Trifković
