Hoćete da znate kako da u pet koraka pronađete muža, koji je dobar čovek, dobar dasa, dobro zarađuje, dobar je u krevetu, a biće i dobar otac? Hoću i ja. Živo me zanima gde rastu dobri muževi, ko ih vaspitava i može li se makar pelcer dobiti, pa da rasađujemo polako. Nego, držimo se filozofije.
Od početnog ubeđenja da svaka kokoš hoće da se uda, preko ubeđenja da se kokoške i udaju, a one ostale (guske) ostanu u očajničkoj težnji ka udaji, dođoh do sve jasnijeg uvida da vredi samo onaj muškarac koji hoće da se oženi, odnosno da je spremnost na brak vrhunski izraz ljubavi i pripadnosti. Možda svaka kokoš to zna u startu, ali ja sam bogme godine istraživačkog napora uložila u to otkriće.
Skinula sam kecelju i ostavila varjaču u kuhinji
Jer znate, ja ne verujem u brak. Smatram da monogamija nije prirodna i da je brak nešto poput gvozdene device – tortura kroz koju treba proći iskustva radi, a onda umaći. Zajednica o kojoj maštam uključuje više partnera, žena i muškaraca i svačiju decu. I apsolutnu posvećenost, ljubav i prihvatanje svih postojećih i dolazećih odnosa. Napredni oblik komune. Bračna komuna. Još nije izmišljena, šta ću. Osim da je oformim. Samo, nemam sa kim. Muškarci koje poznajem nisu dorasli tom izazovu, neke žene koje poznajem prilično jesu. Držim se prijateljstva, to je najbliže bračnoj komuni, za sada.
I sada, iz te perspektive, treba da shvatim potrebu za brakom.
Nije teško. Shvatam. Samoća je besmislena i nepodnošljiva. Nedostatak ljubavi ubistven. Ali brak u kome nema zajedničkog rasta i razvoja je otrovan.
Dakle, shvatam potrebu da sa nekim kroz ljubav, u dobru i zlu rasteš i razvijaš se. Šta više, spremna sam na to.
A želi li baš to svaka udavača?
Retoričko pitanje.
Mnogo ljudi se našlo i snašlo u brakovima. Nisu ih posebno priželjkivali, ni planirali, ni očekivali. Mnoge zadovoljne udate žene nisu prošene na kolenima, nisu lovile muževe, nisu htele da ostanu trudne. I eto ih, pronašle su sebe uz svoje sadrugove, partnere, saborce. Rade, rastu, razvijaju se, uče. Ponekad su ljute i razočarane, ponekad guraju i vuku svoje muževe, ponekad ne mogu ni u čemu da se oslone na njih, a onda dođu dobri periodi, stvari se pokrenu sa mrtve tačke, zajednica povrati stabilnost i svrhu…
Da li ste vi, kojima je brak imperativ, spremne na krize i padove?
Hoćete li moći da ostanete u braku i preuzmete sve na sebe ako vam se partner razboli, ode u zatvor, izgubi posao, padne u depresiju? Da li ste sposobne da ljubav uzdignete iznad emocija i prevaziđete neverstvo ili nemanje potomstva?
Život u braku je ispit nad ispitima. Mnogi padnu, mnogi nikad ne izađu. Mnogi polože, pa otkriju da se iza toga ispiti nastavljaju i da broj nije ni utvrđen, ni ograničen.
Koko, ako želiš da se dobro udaš, onda tvoj petao mora dobro da se oženi.
Zato prestani da smišljaš kako da uloviš pravu priliku, obriši višak šminke i poradi na vijugama, jer fora je u tome da od sebe načiniš pravu priliku.
I kad sretneš nekoga kome se sviđaš, ko te prihvata i želi da te upozna, pruži mu šansu, čak i ako nije tvoj tip.
Ko zna šta ćeš naučiti o sebi.
Tekst: Aleksina Đorđević
