Znaš šta, on je izašao iz puberteta. Ima jedno godinu dana, mislim.
Reče mi jedna draga žena, govoreći o svom dragom čoveku, vrlo ozbiljnog uzrasta. Nismo se smejale uopšte, tačno sam znala o čemu mi priča. I stvarno sam srećna zbog njenog čoveka. Neki ljudi čitav život prožive zaglavljeni u pubertetu.
A govorila je o tome kako je on više ne kritikuje i ne ismeva zbog njenih stavova, interesovanja i aktivnosti i kako im se dešava da provedu prijatno veče zajedno u razgovoru, u kome izlaze u susret jedno drugom – nalaze se na pola puta. Niko ne pokušava da nametne svoje mišljenje, nego razgovaraju. Kao odrasli.
Kao da se tek sada stvarno upoznaju, posle godina burnog zajedništva, u kome su i dete odgajili.
Ona je prestala da krivi njega za svu rastrzanost, za probleme koje je morala da rešava bez njegove podrške, za izneverena očekivanja i neočekivane padove. Preuzela je odgovornost za svoj izbor da ostane sa njim. Izašla je iz puberteta nešto pre njega.
I kad je izgubila taj neprijateljski naboj i to ogorčenje, on je postao mekši, nežniji, predusretljiviji, čak sklon da preispituje svoje ponašanje i da ispravlja svoje greške.
Prestao je da se brani od nje. Možda je ona sve vreme bila u pravu u stvarima koje mu je zamerala, ali dok ga je pozivala na odgovornost ili na priznanje krivice, nije mogao da se preispita i koriguje. Zbog ponosa i inata, zbog potrebe da se odbrani. Sad, kad ga više ne proziva, on je u stanju da pogleda u sebe i da se sam pozabavi onim što je njoj uvek smetalo – jer sada to i njemu smeta.
Ljudi postanu bolji, kad izađu iz puberteta.
A zar ste vi već izašli iz puberteta?
Bolji ljudi. Bolji partneri. Bolji prijatelji.
Dokle god doživljavate kritiku kao pritisak i držite gard, štiteći svoj ego, dotle ste u kandžama buntovništva. Onog koje vas je teralo da se suprotstavljate razumnim zahtevima roditelja, da ignorišete njihove brižne savete i doživljavate kao obuzdavanje njihove dobre namere. Da odredite sebe, inateći se, držeći se svojih stavova i akcija, koliko god oni bili destruktivni. Jer tako rade pubertetlije, to je prirodno.
Niko njima neće da kaže kako oni treba da žive, šta je za njih dobro, a šta štetno. Niko nema prava da ih sprečava da sede na hladnom betonu, kad njima to baš prija. Rashlađuje im usijanu glavu, putem sedećeg dela. A kad im dođe iz dupeta u glavu, sami će ustati sa hladnog. Ali mora da im dođe. Da sami osete i shvate.
Pubertet se produžava i postaje način života otrovan za život, zato što proces osvešćivanja nikako ne stiže do usijane glave. Zaglavi se, kao magare u blatu. A njakanje ne pomaže. Ali barem nervira goniča.
I dokle god mislite da se taj gonič nalazi izvan vas, u životnim okolnostima, u partneru, u gazdi, osećate kao da se sve oko vas urotilo protiv vas i nećete da se pomaknete. Ukopanost je poznata i izgleda kao čvrstina karaktera. Dok vam ne svane da ste sam svoj gonič i da ste se ukopali u glupost.
Odgovornost za sopstveni pomak i potreba za pomakom, prvi su znaci da ste izašli iz puberteta.
Aleksina Đorđević
