Onaj osećaj kad iznenada ugledate nekog za koga ste mislili da ste se od njega izlečili, pa vas to iznenađenje ubode posred grudne kosti, a onda se ubod premesti u srce, koje zastane, preskoči, pa se razlupa, a vi malo izgubite dah. Mozak odmah krene u obradu i vi, uhvaćeni na brzaka, dok sa nelagodnošću nameštate osmeh na lice i izgovarate konvencionalne rečenice (o, zdravo, otkud ti, kako si?) shvatate posramljeno da ste se potpuno iskidali i pogubili. To samo znači da priča nije završena, da je ostala ona veza koja vam je provučena kroz srce i zategnuta oko vrata. Mogli ste svoju omču da nosite opušteno, poput kravate, dok vas nije iznenadila situacija u kojoj se ona automatski zateže, dok vam se knedla podiže u grlu.
Osećate se kao izdajica samog sebe u ovakvim situacijama. Stid, bes, spremnost na emotivni odgovor – da vas tog trenutka zagrli, istopili biste se kao ledeni breg u jezgru sunca, da klekne i zaprosi vas, umrli biste na licu mesta, srce ne bi izdržalo.
Grozno, zar ne?
I poznato, priznajte.
Tako rade nereciklirana organska osećanja. Kvarno, izdajnički, iz zasede. Kad vas zaskoče, sve vam objasne. Na primer, zašto ste još sami, ili zašto se u svojoj solidnoj vezi osećate uhvaćeno, sputano, neodređeno nezadovoljno i nekako anestezirano.
Nemojte propustiti priliku koju vam nude ova nasilnička osećanja. Priznajte ih, uvažite ih i poslušajte, možda su vam ona poslednja prilika da presečete to uže koje će vas udaviti, ako se i dalje budete pravili da ga nosite iz dekorativnih razloga.
Omča stisnuta oko grla koje ne uspeva da proguta knedle, nalazi svoj izraz kroz silovanje vaše štitne žlezde, recimo.
Ubod u srce radi na vašim zaliscima i krvnim sudovima, pripremajući teren za infarkt.
Uplašite se za sebe, to je dobar strah, tera vas da se pokrenete.
Jer, ako ste se ikad paralisali od straha, naučili ste njegov najlukaviji potez. Strah zaustavlja, zamrzava i ne da vam da mrdnete. Drži vas u kandžama i lagano popušta stisak, da bi dozvolio vašem telu da u potpunosti iskusi nemoć.
Kad vas nešto prepadne u mraku, odseku vam se kolena, celo telo se protrese i dok vi shvatate šta vas je uplašilo i da niste u opasnosti, telo je upilo strah svakom svojom ćelijom i odreagovalo na način koji ćete upamtiti.
Strah postaje koristan u smislu telesne hemije i adekvatnih reakcija, onda kad registrujete realnu opasnost i kad posle trenutka oduzetosti stupate u akciju.
Koliko ovakvih i onakvih strahova pamti vaše telo i gde ga je skladištilo? Najviše u bubrezima, kažu poznavaoci. Nije teško poverovati im, ako se setite da ste se nekad zamalo upiškili od straha.
Osim onih čuvenih leptirića, za koje nemam pojma zašto se tako zovu, kad je taj osećaj u stomaku više nalik na komarce, bumbare i stršljenove, stomak registruje sve situacije iz kojih treba da se sklonite. Solarni pleksus vas upozorava na svaku vrstu stresa. A jedino su želudačni problemi opštepriznati kao psihosomatski. Poslušajte svoj stomak kad god možete i sklanjajte se iz situacija koje vas ugrožavaju. Nekad možete da se pomerite tako što se nećete primati, što ćete se ograditi od situacije, a nekad morate fizički da se pomerite, da biste povratili ravnotežu.
Ko istrajava u neprihvatljivim situacijama, pakuje stres u stomak, pun organa koji će patiti i upozoravati vas.
Slušajte svoje telo i koristite mozak da zabeleži i prevede ono što čujete. To je njegov pravi posao.
Aleksina Đorđević
