Momčilo Momo Kapor, rođen je 1937. godine u Sarajevu. Bio je srpski slikar, književnik i novinar. Objavio je veliki broj dokumentaraca i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je i nekoliko dugometražnih filmova.
Ovaj student slikarstva, veliku popularnost je stekao kroz tekstove “Beleške jedne Ane”, koje su izlazile u časopisu “Bazar”, 1972, koje će kasnije biti izdate i kao knjiga. Njega je kao pisca otkrio Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke “Hit” i tako su počela redom da se objavljuju njegova dela: “Foliranti”, “Beleške jedne Ane”, “Provincijalac”, “Ada”, “Zoe”, “Od sedam do tri”, “Una” i tako on postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije.
Romani “Una” i “Knjiga žalbi” doživeli su ekranizaciju.
Ovo su neki od njegovih najupečatljivijih citata:
“Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima će da ćuti.”
“Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.”
“Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.”
“Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.”
“U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.”
“A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu daš jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!”
“Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.”
“Naša veza, ma koliko to banalno zvučalo, ipak je jedinstvena po količini bola koji smo naneli jedno drugom. Zar nismo pokušali sve što je u ljudskoj moći, bežeći jedno od drugog? Probali smo druge žene i druge muškarce, da bismo konačno i neopozivo shvatili da moramo biti zajedno, ma šta se događalo.”
“Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.”
“Kuća vam je uvek tamo gde posle večere možete sa nekim popiti čašu vina.”
“Sva su godišnja doba prolazna – samo je leto najprolaznije! Jedino je zima konačna, baš kao i smrt.”
Lenka Gatić
