Noviji roditelji, mi kojima deca odrastaju u 21. veku drugačiji smo roditelji od naših, koji su opet bili drugačiji od svojih. Sa napredovanjem ka pošastima civilizacije, susrećemo se sa potrebom da više štitimo svoju decu, da ih bolje razumemo, da im se više posvećujemo.
Možda zato što osećamo da je ljubav i poštovanje sve što nam je preostalo. Poslednji bastion porodice, društva i čovečanstva, zahteva tu jedinu moguću odbranu. Vreme je da dečiju ljubav koja je bezuslovna pokušamo da uzvratimo na isti način i da iskazujemo poštovanje, umesto da ga zahtevamo.
Prihvatili smo poruke mudrosti, kao što je ona da ukoliko tretiraš dete kao čoveka, pre će čovek i postati, i ona da naša deca ne pripadaju nama, nego su došla kroz nas i imaju svoje živote i svoje zadatke. Mi, novi roditelji, vrlo smo osetljivi na te istine i dajemo sve od sebe da svoju decu volimo, poštujemo, razumemo i poznajemo, onako kako nas nisu naši roditelji.
Ali to je boljka svake sledeće generacije roditelja – uvek nastoje da svojoj deci nadoknade ono što je njima nedostajalo. A sa tim smo uvek u zamci. Jer, ko su zaista naša deca? Ko je to stvorenje koje je došlo kroz mene da ga volim i štitim, a da ga ipak ohrabrujem da ide svojim putem i da prepoznam koji je to njegov put i da ga usmerim kuda treba, iako se to meni uopšte ne dopada? Da li sam ja u stanju da obavim tako zahtevan zadatak? Šta ako sve radim pogrešno? Odgajam u slobodi i nekonvencionalnosti dete kome zapravo treba struktura, naredba, kazna i nagrada? Podstičem ga da slika i piše poeziju, a ono je možda, rođeni ekonomista, krojač ili veterinar?
Ah, uzalud se grizem i preispitujem, jer, ako moje dete ne pripada meni, ali je došlo kroz mene i povereno mi je na čuvanje, ja sam svakako deo plana i ne mogu suviše da pogrešim. Možda neko ko zahteva ograničenja i prepreke treba da odraste u slobodi i razumevanju, podstican da bude ono što jeste, pa će na taj način doći do ideje da možda treba da bude policajac, ili vojnik, jer duboko poštuje red i disciplinu i potrebni su mu autoriteti. Možda će to biti jedan vrlo čovečan i savestan policajac ili vojnik. Neka deca su nam slična, neka su isti deda, ili ona šašava tetka, crna ovca porodice, a za neku se često zapitamo da ih nisu zamenili u porodilištu.
Oni su svoji. Ali oni još nisu ljudi. Zato ih mi čuvamo, najbolje što umemo. Preterujemo i grešimo sigurno, koje god vaspitanje da primenjujemo – struktuirano, opušteno, intuitivno ili prema nekoj savremenoj pedagoškoj metodi. Zato što smo samo roditelji. Nismo pedagozi i psiholozi, nismo naučnici posvećeni evoluciji i razvoju čovečanstva, nismo plaćeni servis koji postupa po zahtevima i pravilima.
Koliko god da smo dosledni, ponekad prosto nismo u stanju da budemo bilo kakvi. Suviše smo umorni ili potrešeni, rasejani i zabrinuti. Od čega god štitili svoju decu, ne možemo da ih zaštitimo od najvažnijih faktora uticaja.
Ne možemo da ih zaštitimo od sebe. Ni od života, koji ima svoj scenario.
Pročitajte i ovo:
